НАЈЧУВЕНИЈЕ и најписменије село у Русији, а највероватније и на свету, Переделкино, минулих месеци је у центру пажње - не због 75. годишњице настанка, него због опасности да буде разорено - новопечени милионери и милијардери хтели би да направе огромне виле у овом стецишту најпознатијих руских писаца и песника.
Књижевници који живе у Переделкину пре неколико месеци обратили су се Кремљу у нади да ће их одбранити од "рејдера" који за мале паре отимају имовину да би касније на њој зарадили. Историја се понавља: пре 75 година неки совјетски писци жалили су се свемоћном Стаљину - незадовољни како се деле и граде даче у Переделкину.
Ово село налази се двадесетак километара југозападно од Москве, на магистралном путу за Минск. Некада, када су биле мање гужве, аутомобилом се из престонице стизало за пола сата. Даче писаца су од дрвета, а оне с високим каменим или цигленим оградама власништво су богатих скоројевића.
Када смо пре више од 20 година први пут дошли у Переделкино били смо шокирани скромношћу и приступачношћу људи. Анатолиј Рибаков, чија је књига "Деца Арбата" била светски хит, волео је спорт, па смо једном заједно гледали бокс. Врло комуникативни су били и песници Булат Окуджава и Андреј Вознесенски, док је Јевгениј Јефтушенко увек настојао да остави утисак да је светска, а не само совјетска, песничка величина. Он и даље живи ту, али већи део године проводи у САД. Становник Переделкина је и Андреј Вознесенски, који је нажалост изгубио глас. Ту су и Андреј Битов, Фазил Искандер, а од млађих Јуриј Пољаков.
Власник вила у којима они живе је "Литфонд", којим руководи песник из Јакутије Иван Переверзин. Писци сваке године продужавају уговор, а месечна рента даче је симболична, мања од 50 евра. На 44 хектара налази се 66 дача. Земља је државна и прескупа, јер је у зеленој тихој оази надохват Москве.
Переделкино је настало тридесетих година прошлог века. Стаљина је убедио Максим Горки, који се пре тога, на наговор Владимира Мајаковског, опијеног револуционарним идејама, вратио из Италије. Стаљин је био вешт политички трговац, који је знао да, ако писцима омогући боље услове за живот и рад, може више од њих и да тражи.
Даче у Переделкину добијали су они који су успели да се попну на Олимп совјетске књижевности. Била је то, дакле, награда најбољим писцима. Први су се доселили Борис Пастернак, Лјев Камењев, Иља Иљф и Јевгениј Петров, па Александар Серафимович и Исак Бабељ. У Переделкину се налазе три музеја Пастернака, Чуковског и Окуджаве. Највећи и најинтересантнији је Пастернаков. Тамо је написао чувени роман "Доктор Живаго".
Недалеко од Пастернакове даче, претворене у музеј, налази се сеоско гробље. На њему су, осим нобеловца Пастернака, сахрањени песник Арсеније Тарковски, отац режисера Андреја, брачни пар Чуковски и други.
Сада већ стари писци из Переделкина искрено се плаше да им земљу не одузму агресивни бизнисмени, који би касније отерали староседеоце. Крај дача Андреја Битова и Фазила Искандера, већ је велики бетонски зид, иза којег је вила неког парајлије.
Од 1. јануара 2010. "Литфонд" треба да реши проблем власништва земље на којој се налазе даче. Та земља мора или да се купи, или да се узме у најам, уз олакшице локалних власти. У противном, мораће "Литфонд" да плаћа годишњи порез од 44 милиона рубаља, а они кажу да толико пара немају.
Нову реч у руском језику "рејдери", у преводу "отимачи" добро су запамтили не само руски писци. Ови људи хоће да купе земљу по ниским ценама, а онда би, полако, исељавали станаре дача у којима више не живе писци чији глас има велику тежину. Ар земље у том делу Подмосковља кошта педесет, шездесет хиљада долара.
Академик Феликс Кузњецов тврди да нови власник земље жели да постане незасити милијардер Олег Дерипаска. Он по обичају ћути и не коментарише изјаве писаца. Писци инсистирају да се Переделкино прогласи заштићеном зоном од националног значаја.

ИЗГУБЛјЕНЕ ПРИВИЛЕГИЈЕ
У СТАЛјИНОВО време, Переделкино је имало 57 хектара, сада 44. Изгубили су писци и многе друге привилегије из времена социјализма. Немају више своју поликлинику, дечји вртић, санаторијуме. Некада се и у Внукову, близу једног од московских аеродрома, налазило село писаца. Тамо су живели млађи писци који су волели да заједно попију, па их је Фазил Искандер назвао "Внуковским глупанима".