ПОКОЉ

YouTube

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Свет шокиран нападима, подршка Паризу
• 
  ПОГЛЕДАЈТЕ: Колико је била снажна експлозија у Паризу

• Јака експлозија у Стокхолму, полиција блокирала центар града
• Експлозија у у центру Београда: Бомбом под прозор државног секретара
• Ј. Кореја: У експлозији камиона 21 особа повређена

ПАРИЗ је синоћ горео. На више места у граду симултано су догодила серија атентата у којој је погинуло више од стотину људи, док их је најмање исто толико повређено. Терористи су, очигледно, прецизно бирали симболе: петак 13, стадион Француске, концертну салу, париске кафее…
Испред Стадиона Француске, на коме се играла пријатељска фудбалска утакмица Француска – Немачка, којој је присуствовао и председник Оланд, двојица камиказа су се дигла у ваздух и са собом однела у смрт бројне жртве. Према привременом билансу само у нападу око стадиона било је 42 погинулих.
У исто време, група нападача упала је у познату салу за концерте "Батаклан" која се налази у 11. париском арондисману, на свега 200 метара од седишта недељника "Шарли ебдо" у коме је почетком године извршен масакр. Непокривених лица, наоружани калашњиковима, тројица терориста отворили су насумичну ватру и почели да убијају публику пола сата после почетка концерта калифорнијске групе "Igls of ded metal". Према сведочењима очевидаца који су успели да побегну, пуцњава је трајала чак петанестак минута.
Људи су беспомоћно бежали из угла у угао, настала је права паника, док су нападачи успели да промене чак по три шаржера. Неки су успели да побегну преко крова. Око 00,30 изнутра се чула и јака експлозија, вероватно од бачене гранате. Терористи, које су преживели описали као веома младе, према првим информацијама су држали најмање стотинак талаца у сали која може да прими 1.500 људи. Специјалци су упали у салу око 00,50 и убили тројицу отмичара. На лицу места затекли су прави хорор и на десетине мртвих. Према првим информацијама, убијено је 70 људи. Испред сале, окупили су се родитељи и пријатељи који су за зебњом ишчекивали вести о својим најдражима. На место напада дошао је иза поноћи и председник Оланд који је обећао немилосрдну борбу

Породици је уручена и награда "Светозар Ћоровић", коју је дан пред смрт, Јосић Вишњић добио за књигу "Ђурђевдан и други датуми"

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Оптужница за ћутање

• Жудња за новчаником
• Век од го­ди­на и пе­ра

БИО је човек јаког ега и то му је одређивало пут и од његовог живота направило литературу. Породица је на крају морала да издржи ту природу, али био је у целости свој и недостајаће Београду - рекао је у четвртак Јагош Ђуретић, на комеморацији Мирославу Јосићу Вишњићу (1946 - 2015), у УКС. 

У препуној сали у Француској 7, о животу и делу недавно преминулог писца говориле су његове колеге и пријатељи, у присуству супруге Мирјане, и кћерке Јелене и синова Мирослава и Павла. Породици је уручена и награда "Светозар Ћоровић", коју је дан пред смрт, Јосић Вишњић добио за књигу "Ђурђевдан и други датуми" ("Службени гласник").

Рекавши да је познавао и познаје многе писце који су написали најбоље књиге српске књижевности, Симон Симоновић је нагласио да једино за Милоша Црњанског и Мирослава Јосића Вишњића не мора да каже да су писци:

- Они су сањали своје реченице а будни су их записивали, мењали су их, дотеривали. Не верујем да су их писали изнова. О Јосићу Вишњићу критичари су написали своје најбоље стране, читали су га пажљиво, били су му и критичари и пријатељи. Волели су га, иако је понекад био мрзовољан и незахвалан. Знао је, и то одлично, да се свађа, да истерује правду. Или по њему или никако. Био је засебан у свему, прави меланхолик.

Да је Јосић Вишњић био "један једини, јединствен, неупоредив са било киме и са било чиме у овој књижевности и култури", рекао је Гојко Тешић:

* Почаст одали Радослав Братић и Драгослав Михаиловић

- Он је човек једне специфичне моралне вертикале, кога је мало људи у овој средини разумевало. Никад се нису запитали зашто је Мирослав Јосић монах српске књижевности, зашто је заљубљеник у литературу. Има нечега што је библијско у њему, и вероватно би му најближи сродник био Јов. Један је од оних на основу чије би се животне приче могао написати јединствен и непоновљив роман.

О Јосићу Вишњићу и његовим књигама говорили су и Марко Недић и Јован Делић.

ПИСАЦ НАРОДА

КАД смо додељивали Ћоровићеву награду годинама, увек сам жалио што је не добије Јосић Вишњић. Ове године се тако наместило и радовао сам се да ће отићи у Херцеговину... Међутим, они одломци који су читани пред препуном салом у Билећи, имали су и те каквог одјека, људи су се дизали и пљескали и ту се видело да је писац целог народа и да је имао о чему да пише и шта да каже. Заиста непоновљива личност - рекао је Радослав Братић.

Сањао своје реченице | Култура | Novosti.rs

Рехабилитације Милана Недића

Карикатура Горана Дивца

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Држава нема пара за рехабилитоване!
• 
  Поступак за рехабилитацију Милана Недића почиње 7. децембра

• Рехабилитован краљ Петар Други
• Враћена част Крцуновој љубави
• Недић и Михаиловић, дупли аршини

ПРЕДЛАГАЧИ рехабилитације Милана Недића, премијера Србије у време нацистичке окупације, поднели су Вишем суду у Београду готово 1.400 докумената и предложиће на десетине сведока. Они би, како кажу, требало да развеју мистерије везане за ову, вероватно најконтроверзнију, фигуру Другог светског рата. Међу њима су Срби протерани из НДХ и њихови потомци, припадници покрета Драже Михаиловића, али и некадашњи партизани и комунисти.

Поступак рехабилитације, по једнима “српске мајке”, а по другима квислинга и “слуге окупатора”, почиње за месец дана - 7. децембра, и то из трећег покушаја. Претходна два захтева Српске либералне странке, па после Српског либералног савета и Удружења политичких затвореника и жртава комунистичког терора, суд је одбацио из формално-правних разлога. Али те одлуке су укинуте у жалбеном поступку.

Иначе, СЛС и Удружење, као и правни заступник Зоран Живановић, већ су покренули, и добили, поступке рехабилитације Слободана Јовановића, Петра Зеца и Драгољуба Драже Михаиловића. Захтеву за рехабилитацију Недића придружила се и његова унука Радмила Павковић и три чукунунука из Аустралије.

- Пред судским већем појавиће се људи које је Милан Недић спасао сигурне смрти. Међу њима су чак и неки истакнути комунисти, као и велики број припадника покрета Драже Михаиловића - каже Недићев праунук Александар.

Тако ће се међу сведоцима наћи проф. Смиља Аврамов, која је пред Други светски рат студирала у Бечу, док после аншлуса сви страни студенти нису протерани. Вратила се у Загреб, где је живела њена породица, да би са стварањем ендехазије побегла у Недићеву Србију. Њени су убијени у Јасеновцу, а она се овде прикључила партизанима.

Сведочиће и једно од најпознатијих имена српске адвокатуре - Вељко Губерина, који је такође спас од усташа потражио у Србији. Као гимназијалац, пребегао је са мајком и братом преко Саве, а мајка, иначе наставник, добила је посао у Јагодини.

Урош Шуштарич је са братом и оцем депортован из Словеније и такође је збринут у Србији. Отац му је био судија војног суда. Овде су се прикључили јединицама Драже Михаиловића. По речима Александра Недића, Шуштарич је заслужан што су припадници Равногорског покрета у Словенији добили пензије и споменик. Шуштарич је, каже, један од оснивача Јаншине странке и један од најбогатијих Словенаца.

СМРТ*Недићева влада распуштена је 4. октобра 1944, а он је два дана касније, са већином министара, пребачен из Београда у Беч, а затим у Кицбил. Британци су га предали југословенским снагама 1. јануара 1946. *Недић је заточен у Београду и, према званичној верзији, убио се скоком кроз прозор, са трећег спрата затвора Озне у Змај Јовиној 21 (данас Кнегиње Љубице), док чувари нису пазили. Ова верзија је до данас остала мало вероватна с обзиром на то да је заточеник имао 68 година и 120 килограма. Миодраг Младеновић, капетан Озне, тврдио је да је Недић сахрањен на Централном гробљу у Београду, међутим, његови посмртни остаци до данас нису нађени.

- ЗБОРНО место за избеглице било је Смедерево и тамо су добијали инструкције где их чека намештење и смештај. Недић је у Србији спасао 350.000 Срба из НДХ, 50.000 Словенаца, плус Србе који су бежали од Италијана и Албанаца с Косова, оне који су бежали од Бугара, али и од Мађара - објашњава Недићев праунук, и додаје да су многи у Словенији захвални српском ратном премијеру. Тако је по њему име добио и први председник независне Словеније Милан Кучан, иначе рођен у нашој земљи за време рата.

Милан Недић је помогао и многим младим комунистима, међу којима је и редитељ Пуриша Ђорђевић, кога је ухапсила специјална полиција. Да би их спасао сигурне смрти, Недић је, тврди правни тим, основао завод за преваспитавање српске омладине у Смедеревској Паланци.

- Многи су му деценијама стављали на душу Бањички логор, мада се зна да је ту касарну бившег 18. пешадијског пука немачка власт претворила у логор. Одлуку Немаца у дело је спровео Недићев претходник Милан Аћимовић. У делу логора били су смештени комунисти, Јевреји, дезертери, скојевци, Роми, и он је био под немачком контролом. Други део је био класичан затвор за лопове, убице и друге криминалце - каже Недић.

На суду ће, како се очекује, бити предочени документи која показују да некадашњи премијер није крив ни за формирање овог логора, ни за убиство и отимачину имовине Јевреја.

- Једино за шта је Недић крив јесте смрт осам јеврејских официра које су Немци пустили из заробљеништва, а српска специјална полиција их ухватила на железничкој станици у Београду и послала у логор - каже његов праунук.

РЕХАБИЛИТОВАО ДРАЖУНА челу судског већа које ће одлучивати о захтеву за рехабилитацију Милана Недића је судија Анђелка Говедарица, а веће чине судије Предраг Васић и Јелена Килибарда. Судија Васић познат је по томе што је био у судском већу које је рехабилитовало Дражу Михаиловића, а као судија појединац рехабилитовао је и краљицу Марију и престолонаследника Александра Карађорђевића.

ПРАВНИ заступник предлагача рехабилитације Зоран Живановић наводи неке од кључних доказа које ће поднети суду. Један од најважнијих је да ратни премијер никада није осуђен, па чак ни оптужен, односно да не постоји никаква пресуда којом је утврђена његова кривица.

- Постоји само нека одлука Комисије за осуђивање злочина окупатора и његових помагача, али чак ни њу нисмо успели да нађемо. Његова имовина је конфискована иако није било пресуде и доказане кривице. Влада коју је водио формирана је и радила је у складу са тадашњим правним нормама. Међународно право каже да када нека држава капитулира, нема даље борбе, а Краљевина Југославија је капитулирала - објашњава Живановић.

Посебна пикантерија је одлука нирнбершког суда на коју ће се правни тим позвати. У питању је одлучивање по оптужници против једног броја високих немачких официра зато што су узимали таоце и стрељали их за одмазду. Суд је нашао да герилске формације немају статус легалних јединица зараћених страна, па се стога њихови ухапшени припадници не могу третирати као ратни заробљеници. Суд није сматрао да је проблематична чињеница да су они стрељани, споран је био једино њихов број. Нико од тих немачких официра стога није осуђен на смртну казну, већ само на казне затвора.

Александар Недић тврди и да поседује и документацију из које се види да је његов предак тражио од усташке државе престанак прогона и убијања српског живља и да је уценама чак успео да издејствује Кватерникову смену.

ОТПОРИ И АРГУМЕНТИ

МНОГИ историчари, невладине организације, па и министар рада Александар Вулин већ су се огласили против ове рехабилитације. Главни аргументи су не само да је Недић био квислинг, већ и да је имао кључну улогу у спровођењу Холокауста у Србији. Београд је био један од првих градова у окупираној Европи који је проглашен за “Јуден фрај” (очишћен од Јевреја). Такође, Недићева влада доносила је декрете по којима је било забрањено Јеврејима и Ромима да раде у државним службама, да буду студенти универзитета, оспорено им је право на рад, на имовину, њихова имовина је без накнаде проглашена власништвом државе...

У корист Недића говоре комунисти | Репортаже | Novosti.rs

"Бити писмен" (по Кустурици)

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Почиње јубиларни, 60. Београдски међународни сајам књига
• 
  Свет неспутане дечје маште

• Нобеловци и хит писци
• Мисао на лепљивим листићима
• Од Ататурка до норвешких фјордова

СРОДНЕ ТЕМЕ

Највећи сајам књига у Србији и у региону данас је свечано отворен у Хали 2 Београдског сајама по 60 пут на радост свих књигољубаца јер ће наредних осам дана моћи да уживају у најбогатијој књижевној трпези која им се подастире само једном у току године.

У име Русије, земље почасног госта, учеснике Сајма је поздравила др Наталија Нарочницкаја, директор московске Фондације за историјску перспективу, приређивач серије књига о историјским везама Русије и Србије. Аутор је бројних начних радова о националној историји, међународним односима и савременој политици, укључујући и њен најзначајнији рад: Русија и Руси у светској историји.

Др Нарочницкаја је "драге пријатеље и колеге" одмах обавестила да је "за нас, Русе, то ове године посебно радостан догађај, јер је Русија почасни гост Београда!"

Подсетивши да "у словенској култури књига заузима посебно место", она је казала да су "књиге реке које Васељену преплављују мудрошћу", а затим је цитирала летописца Нестора из XI века који је у "Повести минулих лета" написао да је "у њима непрегледна дубина, оне су нам утеха у тузи..."

"У историји јужних Словена књижевност, хришћанство и државност израстали су из истог корена и нераскидиво су повезани", констатовала је Нарочницкаја и цитирала нашег патртијарха Павла: "Нама Бог није дао ни мач, ни пушку да присиљавамо људе да нам приђу, да постану хришћани. Дао нам је реч..." и подсетила да је говорио: "у наше време често се може чути да књиге постају прошлост, да дигитално доба диктира своја правила, живот, међутим, сведочи о нечем другом. Снага речи постаје све већа, као што постаје већа и одговорност за изречену, а тим пре и штампану реч".

Са поносом гошћа из Русије је констатовала да су "и њена домовина и Србија и даље земље које читају, и наш је задатак пре свега да помажемо процес међусобног упознавања. Више руских књига треба да се преводи на српски, више српских аутора треба да нађе пут до срца руских читалаца. Ми треба да чувамо и увећавамо непроцењиво благо наше словенске православне културе, нашу Богом дану ћирилицу!"

"За Русе и Србе пођеднако су драга имена Толстоја, Достојевског, Пушкина, Шолохова као и Петра Петровића Његоша, Бранислава Нушића, Добрице Ћосића, Иве Андрића. Нека се овај низ славних имена никада не прекине, нека се попуњава новим именима", поручила је Нарочницкаја и додала да ће можда баш на овом сајму посетиоци наћи за себе нове ауторе, нова дела која ће им открити Русију.

"Ми пак с радошћу неуморно настављамо да се упознајемо с историјом и савременим животом братског српског народа, који упркос свим изазовима и потешкоћама наше стварности наставља да гради свој историјски пут. Желим вам успеха, драги пријатељи!", биле су речи представнице Русије на отварању Сајма.

Част да отвори јубиларни Сајам књига ове године припала је редитељ и писцу Емиру Кустирици, двоструком добитнику Златне палме на филмском фестивалу у Кану, добитнику Златног лава на Венецијанском фестивалу и националном амбасадору УНИЦЕФ-а у Србији. Као писац обајвио је две књиге које су биле хитови.

Пре него што је одржао беседу коју је назвао "писменим радом" признао је да има трему иако је имао прилике да говори пред далеко вецим аудиторијумом јер је за њега књига много већа светиња.

Кустурица је рекао да му је велика част што је добио позив да отвори ову смотру и додао

Терор речи / Светислав Стефановић

Терор речи

Република, 21. 01. 1921.

Уколико догађаји налажу, дужност је не само посланицима Уставотворне Скупштине него и сваком озбиљнијем политичару наше земље, да што свестраније проуче питање нашег државног уређења, утолико се све више осећа колики су грех учинили властодршци и према народу и пред историјом што су влашћу, силом, утицајем, демагогијом и разним другим средствима, осујећивали проучавање и јавно расправљање најглавнијих питања која се државног уређења тичу. Поред грубог терора власти они су завели и један, рекли бисмо, терор речи, поред страха од власти завели су и страх од речи. Иако су послератни догађаји и код нас, као и у другом свету, сасвим природно и логично уздрмали многе старе укорењене појмове, нарочито у погледу државног уређења, и намећали озбиљно и савесно проучавање не само старих но и нових државотворних идеја, наше су две највеће странке сматрале да ће најбоље учинити ако онемогуће озбиљну расправу основних државотворних принципа, и ако унесу што више збрке у основне појмове како би лакше спровеле вољу једне властодржачке камариле, док би народу биле затворене очи, или прашина у очи бачена, и неугодни политичари дискредитовани разним клеветничким инсинуацијама, и свуда унет терор власти и терор речи.

                Једна од речи, са којом је вршен најбруталнији и при том најконфузнији и најнеправеднији терор за ове две последње године, јесте централизација, идентификована са јединством државним и народним. Од првих почетака нашег покрета, и у небројеним чланцима ми смо, слободни од централистичке опсесије, имали храбрости да заступамо такво уређење наше државе које се, ево, по свему што се у Конституанти и ван ње догађа, показује као најправилније: најупорније централисте морају данас увидети да се централизам не да спровести, ако нећемо да нашу још несређену земљу уведемо у тешке унутрашње кризе, и доведемо је до хаоса и расула.

                Само оскудица правилне оријентације, и оскудица истинитог демократизма и демократске културе код наших политичара, могла је и довести дотле да земља, тако рећи у моменту решавања уставног питања, остане потпуно необавештена о основним принципима државног уређења. И не само остане необавештена, него буде рђаво обавештена. И само општа збрка и пометња, која карактерише цео наш политички живот за ове две последње године, могла је учинити да се одржи терор централистичке маније и над, иначе, ведрим духовима.

                Страх од расула завео је код нас терор централизма, као што је страх од слободе и самоопредељења завео код нас власт насиља и терор власти. И док у самој Француској, последњој тврђави европског централизма (која га је, као што смо више пута нагласили, наследила од својих покојних монархија и империје и Париза!), из дана у дан јача покрет за децентрализацијом и за регионализмом, и док су баш најнапреднији и најпрогресивнији духови Француске на страни централизације и регионализма - дотле су код нас, по општем парадоксу у коме се сав наш политички живот креће - баш људи који су се хтели представити као нанапреднији и најпрогресивнији, постали затуцани браниоци крајњег централизма, готови да све који друкчије мисле огласе за антидржавне елементе и за непријатеље народа!

                Но полако се отварају очи и опседнутима и манијом централистичком заслепљеним државотворцима! Међу млађим елементима саме најцентралистичкије Демократске странке, све се више истиче утицај истински демократских људи који су свесни да се демократија може спроводити само кроз децентрализацију, и да се парламентаризам, иако угрожен општом кризом, може одржати само тако ако се коригира децентрализацијом, и ако се парламентарно посредно представништво допуни и прошири непосредним представништвом, непосредним учешћем народа у државним пословима, које се само кроз широку децентрализацију може спровести.

                Крајње је време да се терор речи и појма централизма сруши, и да се наша јавност ослободи од страха којим ју је испунила та реч, као што је крајње време да се наш народ ослободи од терора власти који се једнако врши над њим у име реда. Јер, да цитирамо речи једнога од истакнутих буржоаских теоретичара политичке и економске децентрализације, регионализма и синдикализма, Ж. Пол-Бонкура: "Прави ред, то није ред наметнут силом, него спроведен једнодушном сагласношћу грађана."

                Такав ред ми хоћемо, и само такав ред, уверени смо, хоће и цео наш народ. Ред основан на споразуму и сагласности грађана! И државу изграђену на споразуму и сагласности грађана. Ред и државу из које би била елиминисана и искључена сила и насиље! Искључено и насиље власти и насиље речи!

      _________ извор: Светислав Стефановић  СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА  ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ  (1899-1943). - Приредио Предраг Пузић (Нови Сад: Артпринт, 2006. -  568 стр.; илустр.; 20 цм.; тврд  повез) Штмпано уз помоћ  сина  Г-дина Антона Стефановића,  Мр Драгана Васиљевића, Саве Јанковића и Савке Тинтор. -   Књига је одштампана у  300 примерака, и како сазнајемо још увек има могућности да се купи примерак по солидној цени од Г- дина Пузића

Најава новог романа "Кустос МЕЗЕЗИЈА" Радомира Батурана

Угледни београдски издавач „Катена мунди“ објавила је роман „Кустос Мезезија“ Радомира Батурана. Др Радомир Батуран је магистрирао на романима Борислава Пекића, а докторирао на књижевном делу Растка Петровића на Београдском универзитету. Од 1996. живи у Торонту у Канади. Познат је као покретач и уредник српског двојезичног часописа за књижевност и културу „Људи говоре“ који излази у Торонту од 2008. Састављач је прве, знамените антологије српског метафизичког песништва „Од Растка до Растка“. Објавио је више књига из науке о књижевности на српском и енглеском језику, од којих су најпознатије: „Романи Борислава Пекића“, „Откровења Растка Петровића“ и „PoetRastkoPetrovich”. Аутор је две збирке песама: „Нити Наде“ и „Дамарице“ и књиге прозе „Питомуша“.

Пре одласка у Канаду био је научни сарадник Института за књижевност и уметност у Београду, а у Канади је научни сарадник „Центра за руске и источноевропске студије“ и „Нортроп Фрај центра“ на Универзитету Торонто.

Историјско-фантазмагоричним романом „Кустос Мезезија“ покушао је да похвата потргане конце јерменске породице Мезезија на Балкану, од Битке на Сиракузи 663. до НАТО-бомбардовања Србије 1999. У структуру свог романа Батуран је инкорпорирао историјска документа о Јерменима и Србима до којих је дошао током 35 година рада на овом роману. У њему је обухватио све геноциде који су извршени над Јерменима и Србима од римске до америчке империје.

Између стотине ликова, које су обликовали хукови векова у огромном временском распону и патња и крв на просторима Балкана, источног Средоземља и Блиског Истока, Батуран је изградио два горостасна лика: кустос Мезезија и конзерватор Богумил, оба из Земаљског музеја у Сарајеву, јединствена у српској књижевности. На 550 страна овога романа кондезоване су огромна патња и бол српског и јерменског народа на просторима од Сиракузе до Анадолије. Иако свет романа „Кустос Мезезија“ подрхтава трагизмом, његова материнска мелодија поприма ехо отмене сете која зрачи аутентичношћу. Речју, роман „Кустос Мезезија“ Радомира Батурана јединствена је појава у српској књижевности, по теми, идеји, времену и простору, језику и стилу и хуманистичком идеалу. Препознао је то и његов рецезент, Владимир Димитријевић“, који записује на задњој корици романа:

„Радомир Батуран написао је роман препун сете. Испод ужаса наше прошлости пропламсава истинска, непатворена сета. Кад год смо сени, сећа мо се. Чега? „Сво је прве славе“, рекао би Његош. „Невиних даљина“, рекао би Дис. Да смо, пре пада на Земљу, „све већ видели и све знали“, рекао би Данојлић. Батуранов роман хоће да саопшти: постојимо на страшном месту и у страшном времену. Хоћемо ли стићи и утећи, не знамо. Али постојимо“.

Навешћемо наслове свих 68 глава, драги читаоци, које вам неће дати да не прочитате роман „КузстосМезезија“ Радомира Батурана. Нећемо вам ускратити ни његову рецензију објављену у Поговору:

САДРЖАЈ

Напомене наратора

Напомена хроничара

Напомена првог читача

Напомена приређивача

Део први

Кустосови табаци

Кустос Мезезија бележи

НаваркосМезезија зацари

Авракијево пророчанство

Црче и Самуило

Српски кнезови гину за златну круну, а јерменски за златно руно

Која црна историја

Причестише се и разиђоше

Зрцали ми се и сад у свести

Сазерцаније се почело јављати са жупановом здравицом

Немања клечи, гологлав, бос, с конопцем о врату и мачем у левој руци

Догађаји су брзоточно кренули

Пред портом Белих цркава

Ушима својим чусмо мудрост њезину

Остависмо отачаство у метежу, а браћу у завађи

Твоји здувачи морају истерати зли вјетар

Уснопише мачеве своје

Струје река и звери шире смрад лешева Рашком

Све је могуће за блажену сестру Анастасију

За отачаство! – Умире мајка!

Завет мати Анастасије

Родитељи мајке Светог Саве

Кћери мироноснице, биће ти записано код Господа

Сви путеви мироточиви срели су се у Студеници

Мир и миро светог Симеона

Витешки турнир у Билећи

Раздробише царство…

Витез Мезезија и Ећим-ефендија на Косову

Историја је понор

Крваве лагарије Дубровчана

Слава у Прерацима

Слава у Јеловцу

Део други

Тека Лудог Живка

’Ебем ти Тита и Хитлера

Наумово сироче

Срамотна секира

Део трећи

Тека Милоша Комите

Ти си робијао због писања, а ја због брбљања

Петко Видар

Бојов шамар

На нову рану нова баја

Тодор Џамбас

Ноћ дугих ножева још траје…

Део четврти

Богумилова тека

Свједочим из саркофага

Гроб кустоса Антонија

Гурнуше ми оба родитеља у Коритњачу

Гроб тетке Ваје

Део пети

Тека за Богумила

Тестамент

Љубав и грех

Суманути растанак

Код оца Никодима

Смрт и ране спријатељише нас

Са Адамом до Крушевца

Не даде Бог ја л’ друг Трифун

У Солуну динар сомун, до Солуна сто сомуна

На Голи оток због средњовековног сликарства

ОРА Гостивар–Дебар

Нађох мир у запуштеном Сарајеву, а љубав у разрушеном Скопљу

Три плотуна прекинуше наше ћаскање

Богумил крсти Богумила

Уз одар моје Ари

Изврши аманет и умрије

Део шести

Иза свих мојих гробова

или

Сви моји изгубљени ратови

Козарачка деца

Свједочимо замачући гавраново перо у ране …

Клечи и моли се пред фреском са чалмом

Писмо мајора Дангића

Диктатура ВјекославаПаскеза

Са Богумилом на чету

Сви моји изгубљени ратови

Нас свуда убијају…

О ЧЕМУ ЈЕ ОВАЈ РОМАН?

Дошли смо до краја романа „Кустос Мезезија“. Какав је први утисак?

Као да смо се попели на таван, и тамо затекли сву нашу прошлост – од дечјих играчака прекривених прашином, које се тако слажу са сећањима на мајчине бајке, преко предмета који се више не користе (а деда их је редовно употребљавао ), какав је старински бријач, до умрлица и флорова са давно заборављених сахрана. Одједном, на таван удари неки вихор, све завртложи и баци нам у лице. Па се ти, читаоче, снађи!

Роман Радомира Батурана хоће све да обухвати. У њега стално улазе нови и нови људи, настојећи да дођу до гласа (јер их је, неко, негде, на Балкану, рецимо – преклао, а они су желели да кажу много, да не оду у гроб са устима искривљеним од лажи, како би рекао Мандељштам ). Јермени, Јевреји, Срби (све три вероисповести), Турци, чак и један Курд – дођу, учествују, оду, у ковитлацу који нас, како рече Хелдерлин, баца „годинама доле у неизвесно“. Некад се учини да им ни Батуран не може све конце похватати – они беже са странице на страницу, из поглавља у поглавље, док им коб живљења на граници светова на крају не смрси конце.

Радомир Батуран је кренуо да пише роман са једном утопијском намером – да прикаже целокупну српску историју, да ухвати њен смисао. Његов Антоније Мезезија је својеврсни јерменски Ноемис – Симеон Пекићевог „Златног руна“, који са стране покушава да гледа српску историју, иако је сасвим уткивљен у њу (па му је поглед и исправан и ишчашен, како се узме). Дакле, као неко ко је много хтео и много започео (при чему га, хвала Богу, није помео умрли час ни његов ни његовог народа, јер и Батуран и Срби су још живи и још се батргају), он није могао да сасвим оствари своју утопијску намеру.

Зато „Кустос Мезезија“ има и висина и низина. Низине су често тамо где описује нашу стару историју. Понегде се грађа отме, па се у роман насели сирова, литерарно необрађена, као пука фактографија. Понекад има наивних сличица: рецимо, руски калуђери на Немањином двору говоре као данашњи Срби који натуцају руски, Немања планира будућу делатност Светог Саве, па га због тога лично он шаље на Атос, итд. Ту су и романтичарско-патриотске декламације из 19. века стављене у уста средњовековних витезова. Ипак, наивност можемо делимично оправдати, јер су ово слике са тавана једног детињства, националног и личног…Мада, и у том историјском детињству беше толико крви, смрти, братоубиства…

Што се више ближи наше доба, стил Батуранов све је крилатији.Његови описи епохе Баја Пивљанина, повест о Мезезијама који се носе са потурицама Љубојевићима, имају снагу епске песме. Па онда стиже Карађорђе, са својим момком Наумом Крнаром, кога ће убити подли и властољубиви Милош, али чије ће кости обасјати Балкан. (Наумов потомак, „луди Живко“, имаће значајну улогу у хроничарским записима Антонија Мезезије).

Онда стиже Батуран у пуном сјају: његови описи збивања у Пиви, везаних за Мачијејамце, Петка видара и Боју кога ће убити бајање с бајом, прави су, гротескни експресионизам, на трагу Миодрага Булатовића, најживљег језика и стила; његове слике злочина над Србима, од Јасеновца и Козаре до недела Орићевихмуџахедина, изазивају истински бол; његово састрадање са рањеним Сарајевом од 1992. до 1995. непатворено је…

У срцу Батурановог романа је Босна (са Херцеговином), та, негда средишња, српска земља, у којој су, још у првој половини 20. века, Срби православне вере били већина, али која је толико искрварила да више уопште није тако. Зато наш писац хоће да мајка Светог Саве буде од босанских српских великаша Борића, зато он показује неверство Дубровчана према свом српском залеђу, зато се, под Турцима, сатиру Мезезије и Љубојевићи, зато се Антоније грли са Арифом, док њена браћа, муслиманске усташе из Автовца, убијају своју браћу православне вере. Босна и Херцеговина су српски усуд, али и снага наше историје, јер су одатле, столећима, извирали велики људи, спремни да бране свој идентитет или крену у потрагу за идентитетом по сваку цену. Један од њих је био и Богумил Копиловић, човек коме је Антоније Мезезија поверавао своје историјске списе и магнетофонске записе, да их уобличи у смислену целину.

Богумил Копиловић је својевремено мислио да су му родитеље убили четнички одметници после Другог светског рата; онда је сазнао да су му родитеље убили удбаши, јер су открили да они скривају свог рођака, четничког одметника, који није хтео да се преда титовским крволоцима; своју самоистоветност добио је тек пошто је сахранио кустоса Земаљског музеја у Сарајеву, Антонија Мезезију, и његову сестру. Тек тада је, из завештајног писма, сазнао да му Антоније није био само покровитељ, него и отац, а да му је мајка била Арифа Хасанбеговић, лепа мухамеданка од рода Љубојевића, који су се некад клали с Мезезијама.

Други светски рат раздвојио је Антонија и Арифу; срели су се, и зачели Богумила, кад је Арифа већ била удата за Курда у Стамболу, који ју је убио кад је сазнао да треће дете у њиховом браку припада неком каурину са Балкана.

Богумил је нашао себе по цену тешких траума, које су се појачале још једним крвавим ратом у отаџбини, што га је изазвала нова Империја, овога пута америчка. И роман Батуранов нам, свима, поставља питања ко смо, шта смо и куда идемо.

О чему је, заиста, Батуранов роман?

Радомир Батуран написао је роман препун сете.

Испод ужаса наше прошлости пропламсава истинска, непатворена сета.

Кад год смо сетни, сећамо се.

Чега?

„Своје прве славе”, рекао би Његош.

„Невиних даљина”, рекао би Дис.

Да смо, пре пада на Земљу, „све већ видели и све знали“, рекао би Данојлић.

Овде је тешко. Крв и сузе непрестано теку. Нема мира у историји. Привиди се множе, а „свет нестаје полако” (Миљковић). И Срби су део тог света. Један од оних измучених, изранављених. Њихове ране скоро нико не познаје. И не признаје. Осим Онога за Којим уздишемо кад се сетимо с какве смо висине пали и за Кога је Лазар Косовски лио крв.

„Не кажем ја да нема несреће и другде по свету.

Али другима је дато да одахну, да забораве. Нама није дато ни то”, вели Црњански у другој књизи „Сеоба”.

Има неке дисовске туге у Антонију Мезезији и његовој повести. Као што је Милован Данојлић показао, а професор др Новица Петковић доказао, Дисове песме су нам, између осталог, блиске зато што, мелодијско-ритмички, личе на тужбалице са нашег сеоског гробља.

Али, тужбалице нису очајнице.

Оне изливају тугу пред Онога Који свагда слуша, и Коме, како вели Јуриј Ајхенвалд, говорећи о Богу у делима Достојевског, већ само због тог пажљивог слушања припада благослов човечанства.

И поглавља овог романа су, макар једним својим делом, збирка тужбалица. Плач над ранама и привидима у сутону наше историје.

Често се чује да треба да смо оптимисти. Али не професионални оптимисти, демагошки оптимисти. Наш оптимизам мора да прође кроз огањ и воду. Наша етика је, како каже Шарл Пеги, „етика херојског песимизма”.

„Над Србијом црна киша лије, а ти мене питаш како ми је“, вели М. Гавриловић.

Живимо у доба кад је све више информација, а све мање смисла (Бодријар). Тонемо у интернет мору. Књижевност тоне са нама... Ко би то рекао? А тако је. Књижевност полако престаје да постоји. Још Гинтер Андерс је приметио „застарелост човека”, а Мишел Фуко је објавио „смрт човека”. Наравно, то је плод „смрти Бога”, о којој је ужаснуто говорио Ничеов лудак у „Веселој науци”. Кад умире човек, умире и његова реч, голуждраво птиче у тминама битија зараженог смрћу. Јер реч се од почетка борила против смрти и ништавила. Она је, попут Гилгамеша који у страху јури пољима након Енкидуовог одласка у царство сенки, хитала од уста до уста, настојећи да пренесе поруку, каткад шаптаву, али јасну: постојимо, овде смо, још увек...

Батуранов роман хоће да саопшти: постојимо на страшном месту и у страшном времену. Хоћемо ли стићи и утећи, не знамо. Али постојимо.

„Није све пропало кад пропало све је”, каже Рајко Петров Ного.

„Није све пропало кад пропало све је“ понавља народ коме није дато да почине ни уз најприсније, како је о свим људима говорио Фридрих Хелдерлин, а како је Србима било чешће него већини људи и народа.

Владимир Димитријевић

Демократска залудничења / Светислав Стефановић

Демократска залудничења

Република, 08. 06. 1920.

                Немогуће је служити народу и хтети владати над њим. Служба народу и власт над њим, то су два супротна политичка и етичка става, два супротна политичка морала. Морал власти и морал службе, исто као што су и морал власника и морал слуге два супротна морала. Ни један владар на свету, никад у историји људској, сем ваљда у народним митологијама, није назвао себе слугом народа. А Вилсон није ни први ни последњи велики председник једне републике и вођа једне демократије који је себе назвао слугом народа и слугом човечанства, сматрајући ту службу као највећу част и славу која му је могла допасти. "Добро су служили отаџбини", то је највећа част и одлика коју је француска република могла дати Клемансоу и маршалу Фошу.

                У монархијама под системом власти изван и изнад народне, такав је морал немогућ, јер је свака монархија постала и одржава се не на моралу службе народу, но на моралу власти и власника. Ставити монархију у службу народу и направити је демократском, то би био задатак који ни једна нација на свету и у историји није извршила. Демократска монархија је један апсурд и монструозитет који би се, можда, изузетно могао појавити на Балкану, где су сви монструозитети могућни, али само с тим да брзо и за навек угине. Монархија је систем власти и владања, демократија је организација службе и рада. Монархија се ослања на власт, а власт, по суштини својој, тежи да се одржи.

                Зато је монархија природно конзервативна и логично се ослања на конзервативне силе и елементе друштва. Демократија се ослања на народ, а народ је жив организам, у сталном развитку са сталним менама у потребама, моћима и способностима. Народ је носилац свега прогреса, и све прогресивно у историји љуској родило се у крилу народа. Због свега тога свака је монархија природни противник народа, и нема ни једне монархије на свету ни у историји која није водила сталне, кроз деценије и столећа продужене борбе, често и крваве ратове са својим и туђим народима.

                Да ли према томе вреди покушавати направити од монархије пријатеља народног, вреди ли правити демократску монархију?[1] Чак и кад би то вредело, нашто то кад је то сасвим излишно, и кад демократија има сасвим пречег и захвалнијег посла него да се троши у том узалудном Сизифовом задатку да монархију прави демократском. Нека демократија пусти монархију њеној судбини, па нека врши свој племенитији задатак, организовање народних радних енергија, организовање службе једног и свију за све. Свет је данас пун демократија, и зато се свуда у свету види једна нова организација, не на темељима власти и супротности класа као под дојучерашњим монархијама, него на основама рада и солидарности друштва као у свима новоствореним републикама.

                На жалост, само је код нас по неком чудном парадоксу историје, демократија - радикалска и самосталска - друкчије схватала своју улогу. Она је као главни свој задатак поставила очување монархије и одржање постојећег стања. Тако је, најзад, и г. Милорад Драшковић, у својој декларацији у парламенту, у име Демократске стране изјавио да је садашња влада и нацрт Устава који она спрема, резултат споразума свих политичких странака које су за одржање постојећег стања. И он је, дакле, пронашао да је једино спасавајућа политика она коју је г. Н. Пашић својим не много интелигентним језиком изразио, приликом прогласа уједињења, једној групи пречанских делегата, са речима: "Држ`те стање!" Та реч, којој су се добри пречани тада и смејали и чудили, када су јако разочарани изашли из аудијенције од г. Пашића, та реч је сада правило вере и симбол спасења свих политичких група које сачињавају данашњу владу. Одржати стање, то је сума политичке мудрости наших дана. Али у тој речи је и цела трагика нашег политичког живота, и цели слом политичког морала наших странака, нарочито нашег тзв. радикализма и демократизма.

---

[1] О овој теми Стефановић пише још једном, у тексту "Балкански специјалитети" (Република, 24. 07. 1920., 1).

    = извор: Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ (1899-1943). -  Приредио / Предраг Пузић. - Артпринт, Нови Сад, 2005, стр. 96-97