Угледни
београдски издавач „Катена мунди“ објавила је роман „Кустос Мезезија“ Радомира
Батурана. Др Радомир Батуран је магистрирао на романима Борислава Пекића, а
докторирао на књижевном делу Растка Петровића на Београдском универзитету. Од
1996. живи у Торонту у Канади. Познат је као покретач и уредник српског
двојезичног часописа за књижевност и културу „Људи говоре“ који излази у
Торонту од 2008. Састављач је прве, знамените антологије српског метафизичког
песништва „Од Растка до Растка“. Објавио је више књига из науке о књижевности
на српском и енглеском језику, од којих су најпознатије: „Романи Борислава
Пекића“, „Откровења Растка Петровића“ и „PoetRastkoPetrovich”. Аутор је две збирке песама:
„Нити Наде“ и „Дамарице“ и књиге прозе „Питомуша“.
Пре
одласка у Канаду био је научни сарадник Института за књижевност и уметност у
Београду, а у Канади је научни сарадник „Центра за руске и источноевропске
студије“ и „Нортроп Фрај центра“ на Универзитету Торонто.
Историјско-фантазмагоричним
романом „Кустос Мезезија“ покушао је да похвата потргане конце јерменске
породице Мезезија на Балкану, од Битке на Сиракузи 663. до НАТО-бомбардовања
Србије 1999. У структуру свог романа Батуран је инкорпорирао историјска
документа о Јерменима и Србима до којих је дошао током 35 година рада на овом
роману. У њему је обухватио све геноциде који су извршени над Јерменима и
Србима од римске до америчке империје.
Између
стотине ликова, које су обликовали хукови векова у огромном временском распону
и патња и крв на просторима Балкана, источног Средоземља и Блиског Истока,
Батуран је изградио два горостасна лика: кустос Мезезија и конзерватор Богумил,
оба из Земаљског музеја у Сарајеву, јединствена у српској књижевности. На 550
страна овога романа кондезоване су огромна патња и бол српског и јерменског
народа на просторима од Сиракузе до Анадолије. Иако свет романа „Кустос
Мезезија“ подрхтава трагизмом, његова материнска мелодија поприма ехо отмене
сете која зрачи аутентичношћу. Речју, роман „Кустос Мезезија“ Радомира Батурана
јединствена је појава у српској књижевности, по теми, идеји, времену и
простору, језику и стилу и хуманистичком идеалу. Препознао је то и његов
рецезент, Владимир Димитријевић“, који записује на задњој корици романа:
„Радомир
Батуран написао је роман препун сете. Испод ужаса наше прошлости пропламсава
истинска, непатворена сета. Кад год смо сени, сећа мо се. Чега? „Сво је прве
славе“, рекао би Његош. „Невиних даљина“, рекао би Дис. Да смо, пре пада на
Земљу, „све већ видели и све знали“, рекао би Данојлић. Батуранов роман хоће да
саопшти: постојимо на страшном месту и у страшном времену. Хоћемо ли стићи и
утећи, не знамо. Али постојимо“.
Навешћемо
наслове свих 68 глава, драги читаоци, које вам неће дати
да не прочитате роман „КузстосМезезија“ Радомира Батурана. Нећемо вам ускратити
ни његову рецензију објављену у Поговору:
САДРЖАЈ
Напомене
наратора
Напомена
хроничара
Напомена
првог читача
Напомена
приређивача
Део
први
Кустосови
табаци
Кустос
Мезезија бележи
НаваркосМезезија
зацари
Авракијево
пророчанство
Црче и
Самуило
Српски
кнезови гину за златну круну, а јерменски за златно руно
Која
црна историја
Причестише
се и разиђоше
Зрцали
ми се и сад у свести
Сазерцаније
се почело јављати са жупановом здравицом
Немања
клечи, гологлав, бос, с конопцем о врату и мачем у левој руци
Догађаји
су брзоточно кренули
Пред
портом Белих цркава
Ушима
својим чусмо мудрост њезину
Остависмо
отачаство у метежу, а браћу у завађи
Твоји
здувачи морају истерати зли вјетар
Уснопише
мачеве своје
Струје
река и звери шире смрад лешева Рашком
Све је
могуће за блажену сестру Анастасију
За
отачаство! – Умире мајка!
Завет
мати Анастасије
Родитељи
мајке Светог Саве
Кћери
мироноснице, биће ти записано код Господа
Сви
путеви мироточиви срели су се у Студеници
Мир и
миро светог Симеона
Витешки
турнир у Билећи
Раздробише
царство…
Витез
Мезезија и Ећим-ефендија на Косову
Историја
је понор
Крваве
лагарије Дубровчана
Слава
у Прерацима
Слава
у Јеловцу
Део
други
Тека
Лудог Живка
’Ебем
ти Тита и Хитлера
Наумово
сироче
Срамотна
секира
Део
трећи
Тека
Милоша Комите
Ти си
робијао због писања, а ја због брбљања
Петко
Видар
Бојов
шамар
На
нову рану нова баја
Тодор
Џамбас
Ноћ
дугих ножева још траје…
Део
четврти
Богумилова
тека
Свједочим
из саркофага
Гроб
кустоса Антонија
Гурнуше
ми оба родитеља у Коритњачу
Гроб
тетке Ваје
Део
пети
Тека
за Богумила
Тестамент
Љубав
и грех
Суманути
растанак
Код
оца Никодима
Смрт и
ране спријатељише нас
Са
Адамом до Крушевца
Не
даде Бог ја л’ друг Трифун
У
Солуну динар сомун, до Солуна сто сомуна
На
Голи оток због средњовековног сликарства
ОРА
Гостивар–Дебар
Нађох
мир у запуштеном Сарајеву, а љубав у разрушеном Скопљу
Три
плотуна прекинуше наше ћаскање
Богумил
крсти Богумила
Уз
одар моје Ари
Изврши
аманет и умрије
Део
шести
Иза
свих мојих гробова
или
Сви
моји изгубљени ратови
Козарачка
деца
Свједочимо
замачући гавраново перо у ране …
Клечи
и моли се пред фреском са чалмом
Писмо
мајора Дангића
Диктатура
ВјекославаПаскеза
Са
Богумилом на чету
Сви
моји изгубљени ратови
Нас
свуда убијају…
О ЧЕМУ
ЈЕ ОВАЈ РОМАН?
Дошли
смо до краја романа „Кустос Мезезија“. Какав је први утисак?
Као да
смо се попели на таван, и тамо затекли сву нашу прошлост – од дечјих играчака
прекривених прашином, које се тако слажу са сећањима на мајчине бајке, преко
предмета који се више не користе (а деда их је редовно употребљавао ), какав
је старински бријач, до умрлица и флорова са давно заборављених сахрана.
Одједном, на таван удари неки вихор, све завртложи и баци нам у лице. Па се ти,
читаоче, снађи!
Роман
Радомира Батурана хоће све да обухвати. У њега стално улазе нови и нови људи,
настојећи да дођу до гласа (јер их је, неко, негде, на Балкану, рецимо –
преклао, а они су желели да кажу много, да не оду у гроб са устима искривљеним
од лажи, како би рекао Мандељштам ). Јермени, Јевреји, Срби (све три
вероисповести), Турци, чак и један Курд – дођу, учествују, оду, у ковитлацу
који нас, како рече Хелдерлин, баца „годинама доле у неизвесно“. Некад се учини
да им ни Батуран не може све конце похватати – они беже са странице на
страницу, из поглавља у поглавље, док им коб живљења на граници светова на
крају не смрси конце.
Радомир
Батуран је кренуо да пише роман са једном утопијском намером – да прикаже
целокупну српску историју, да ухвати њен смисао. Његов Антоније Мезезија је
својеврсни јерменски Ноемис – Симеон Пекићевог „Златног руна“, који са стране
покушава да гледа српску историју, иако је сасвим уткивљен у њу (па му је
поглед и исправан и ишчашен, како се узме). Дакле, као неко ко је много хтео и
много започео (при чему га, хвала Богу, није помео умрли час ни његов ни
његовог народа, јер и Батуран и Срби су још живи и још се батргају), он није
могао да сасвим оствари своју утопијску намеру.
Зато
„Кустос Мезезија“ има и висина и низина. Низине су често тамо где описује нашу
стару историју. Понегде се грађа отме, па се у роман насели сирова, литерарно
необрађена, као пука фактографија. Понекад има наивних сличица: рецимо, руски
калуђери на Немањином двору говоре као данашњи Срби који натуцају руски, Немања
планира будућу делатност Светог Саве, па га због тога лично он шаље на Атос,
итд. Ту су и романтичарско-патриотске декламације из 19. века стављене у уста
средњовековних витезова. Ипак, наивност можемо делимично оправдати, јер су ово
слике са тавана једног детињства, националног и личног…Мада, и у том
историјском детињству беше толико крви, смрти, братоубиства…
Што се
више ближи наше доба, стил Батуранов све је крилатији.Његови описи епохе Баја
Пивљанина, повест о Мезезијама који се носе са потурицама Љубојевићима, имају
снагу епске песме. Па онда стиже Карађорђе, са својим момком Наумом Крнаром,
кога ће убити подли и властољубиви Милош, али чије ће кости обасјати Балкан.
(Наумов потомак, „луди Живко“, имаће значајну улогу у хроничарским записима
Антонија Мезезије).
Онда
стиже Батуран у пуном сјају: његови описи збивања у Пиви, везаних за
Мачијејамце, Петка видара и Боју кога ће убити бајање с бајом, прави су,
гротескни експресионизам, на трагу Миодрага Булатовића, најживљег језика и
стила; његове слике злочина над Србима, од Јасеновца и Козаре до недела
Орићевихмуџахедина, изазивају истински бол; његово састрадање са рањеним
Сарајевом од 1992. до 1995. непатворено је…
У срцу
Батурановог романа је Босна (са Херцеговином), та, негда средишња, српска
земља, у којој су, још у првој половини 20. века, Срби православне вере били
већина, али која је толико искрварила да више уопште није тако. Зато наш писац
хоће да мајка Светог Саве буде од босанских српских великаша Борића, зато он
показује неверство Дубровчана према свом српском залеђу, зато се, под Турцима,
сатиру Мезезије и Љубојевићи, зато се Антоније грли са Арифом, док њена браћа,
муслиманске усташе из Автовца, убијају своју браћу православне вере. Босна и
Херцеговина су српски усуд, али и снага наше историје, јер су одатле,
столећима, извирали велики људи, спремни да бране свој идентитет или крену у
потрагу за идентитетом по сваку цену. Један од њих је био и Богумил Копиловић,
човек коме је Антоније Мезезија поверавао своје историјске списе и
магнетофонске записе, да их уобличи у смислену целину.
Богумил
Копиловић је својевремено мислио да су му родитеље убили четнички одметници
после Другог светског рата; онда је сазнао да су му родитеље убили удбаши, јер
су открили да они скривају свог рођака, четничког одметника, који није хтео да
се преда титовским крволоцима; своју самоистоветност добио је тек пошто је
сахранио кустоса Земаљског музеја у Сарајеву, Антонија Мезезију, и његову
сестру. Тек тада је, из завештајног писма, сазнао да му Антоније није био само
покровитељ, него и отац, а да му је мајка била Арифа Хасанбеговић, лепа
мухамеданка од рода Љубојевића, који су се некад клали с Мезезијама.
Други
светски рат раздвојио је Антонија и Арифу; срели су се, и зачели Богумила, кад
је Арифа већ била удата за Курда у Стамболу, који ју је убио кад је сазнао да
треће дете у њиховом браку припада неком каурину са Балкана.
Богумил
је нашао себе по цену тешких траума, које су се појачале још једним крвавим
ратом у отаџбини, што га је изазвала нова Империја, овога пута америчка. И
роман Батуранов нам, свима, поставља питања ко смо, шта смо и куда идемо.
О чему
је, заиста, Батуранов роман?
Радомир
Батуран написао је роман препун сете.
Испод
ужаса наше прошлости пропламсава истинска, непатворена сета.
Кад
год смо сетни, сећамо се.
Чега?
„Своје
прве славе”, рекао би Његош.
„Невиних
даљина”, рекао би Дис.
Да
смо, пре пада на Земљу, „све већ видели и све знали“, рекао би Данојлић.
Овде
је тешко. Крв и сузе непрестано теку. Нема мира у историји. Привиди се множе, а
„свет нестаје полако” (Миљковић). И Срби су део тог света. Један од оних
измучених, изранављених. Њихове ране скоро нико не познаје. И не признаје. Осим
Онога за Којим уздишемо кад се сетимо с какве смо висине пали и за Кога је Лазар
Косовски лио крв.
„Не
кажем ја да нема несреће и другде по свету.
Али
другима је дато да одахну, да забораве. Нама није дато ни то”, вели Црњански у
другој књизи „Сеоба”.
Има
неке дисовске туге у Антонију Мезезији и његовој повести. Као што је Милован
Данојлић показао, а професор др Новица Петковић доказао, Дисове песме су нам,
између осталог, блиске зато што, мелодијско-ритмички, личе на тужбалице са
нашег сеоског гробља.
Али,
тужбалице нису очајнице.
Оне
изливају тугу пред Онога Који свагда слуша, и Коме, како вели Јуриј Ајхенвалд,
говорећи о Богу у делима Достојевског, већ само због тог пажљивог слушања
припада благослов човечанства.
И
поглавља овог романа су, макар једним својим делом, збирка тужбалица. Плач над
ранама и привидима у сутону наше историје.
Често
се чује да треба да смо оптимисти. Али не професионални оптимисти, демагошки
оптимисти. Наш оптимизам мора да прође кроз огањ и воду. Наша етика је, како
каже Шарл Пеги, „етика херојског песимизма”.
„Над
Србијом црна киша лије, а ти мене питаш како ми је“, вели М. Гавриловић.
Живимо
у доба кад је све више информација, а све мање смисла (Бодријар). Тонемо у
интернет мору. Књижевност тоне са нама... Ко би то рекао? А тако је. Књижевност
полако престаје да постоји. Још Гинтер Андерс је приметио „застарелост човека”,
а Мишел Фуко је објавио „смрт човека”. Наравно, то је плод „смрти Бога”, о
којој је ужаснуто говорио Ничеов лудак у „Веселој науци”. Кад умире човек,
умире и његова реч, голуждраво птиче у тминама битија зараженог смрћу. Јер реч
се од почетка борила против смрти и ништавила. Она је, попут Гилгамеша који у
страху јури пољима након Енкидуовог одласка у царство сенки, хитала од уста до
уста, настојећи да пренесе поруку, каткад шаптаву, али јасну: постојимо, овде
смо, још увек...
Батуранов
роман хоће да саопшти: постојимо на страшном месту и у страшном времену. Хоћемо
ли стићи и утећи, не знамо. Али постојимо.
„Није
све пропало кад пропало све је”, каже Рајко Петров Ного.
„Није
све пропало кад пропало све је“ понавља народ коме није дато да почине ни уз
најприсније, како је о свим људима говорио Фридрих Хелдерлин, а како је Србима
било чешће него већини људи и народа.
Владимир
Димитријевић
