КЛИЦА У НЕРВУ ПЈЕСМЕ / Ранко Павловић

Слике са Радана, Бреговина, 14. октобар 2012. (Заветине)

(Паун Петронијевић: Истргнут клас, приредио Милијан Деспотовић, „Свитак“, Пожега; УКС – Подружница за Златиборски округ, Ужице, 2009)

Стихом Клицом ниче из нежног нерва у пјесми Моја песма свака Паун Петронијевић (1936 – 1962), пјесник свим својим бићем и сваким својим дамаром, који кроз своју поезију, једнако као и кроз сјећања, живи свој други живот, дао је можда свјесно или из подсвијести, што за поезију није битно, најбољи и најсигурнији кључ за улазак у свијетле лавиринте његовог поетског ткања, ако је било какав кључ за то потребан и ако је уопште тумачење потребно његовим пјесмама које, сабране на једном мјесту, укоричене у Сабрана дела, односно у збирку Истргнут клас, чине једну и јединствену химну љепоти, љубави и тако жуђеном животу.

Клица из наведеног стиха заправо је сам тај стих, али је истовремено и цијела пјесма, разастрта у четири стиха (јер више јој ријечи и простора није било ни потребно за саопштавање цјеловите, емоцијама набијене мисли о суштини пјевања), или – што је вјероватно ближе истини – та клица, зачета и изникла из пјесниковог срца (Стих се душом ствара, стих из исте пјесме), заправо је његов цјелокупан пјеснички опус, напросто изгрцан за нешто више од једне деценије (ако рачунамо од датума објављивања његове прве пјесме), јер му животни усуд није дао више времена, надокнађујући то подарујући му велики таленат и потребу да сваки тренутак своје несанице и сна, па и борбе са суровом болешћу, посвети стваралаштву и грађењу аутентичног, душом оплемењеног пјесничког свијета, у коме никоме, нарочито страственом читаоцу, не би требало да буде
тијесно.

П. Петронијевић, не без разлога, а сигурно из велике унутрашње потребе, води дијалог са својим (да ли само својим?) пјесмама, баш онако као што се разговара с најдражим, с онима који су срцу најближи. Болно је рађање пјесме, као што је уосталом сваки пород болан, али је од тога бола већа радост када видимо шта смо донијели на свијет. Кад сте у мени пун сам бола и немам мира док вас не родим, повјерава се пјесник сам себи у пјесми Моје песме, да би се нешто касније с усхићењем (Ова песма), химнично расположен, обраћао мисли уобличеној у стихове: Њој остављеној да оплођена обрадује ваздух у ветровима... У том, иако нијемом ипак жучном разговору с поезијом, пјесник заправо разговара са својим бићем, а то значи – са сопственим животом и свијетом. При томе, што ће читалац лако уочити, између пјесме, пјесниковог живота и свијета у коме живи знак је једнакости. Поистовјетимо ли пјесму с ријечју, на што нас упућује широка асоцијативност Петронијевићеве поезије, онда је управо та Пјесма, та Ријеч, праклица или прабиће свијета из кога проистиче све и у које ће се све вратити. Ако је већ тако (а јесте), онда је јасно зашто Видом реч писана у живу се претвара (Траг у виду).

Сав живот одвија се између окрепљујуће пјесме и суровости које пријете и кидишу, нарочито ако се отуђимо, ако се удаљимо од свог рода и племена, од праотаца и онога чему су нас учили. Лет није спас за главу птице, ако је тама од жалаца, пјева Петронијевић мудрошћу и животним искуством наслијеђеним од предака. У тој непрестаној борби Носи се облак са сунцем и сенка пада на пут. Онда кад нам је најтеже, треба потражити пријатељско раме и на њега наслонити главу: Дођосте у моје лето крај реке ливадског зрења / О, пријатељи добри, уливени ми у срце нервом цвета (Добро лето). Али, човјек често изгуби човјека у себи, заборави пријатеља, а пјесник у пјесми Размишљање опомиње: Заборавити пријатеља – значи умрети у њему као бол. Човјек и у самом себи мора да нађе пријатеља, сам са собом да буде близак, јер, у супротном, глава понекад може да побјегне са рамене, а вратиће му се тек када у себи смогне снаге да је позове, како наслућујемо из пјесме Тренутак падања која потврђује и изузетну рефлексивност Петронијевићеве поезије.

Паун Петронијевић је пјесник природе. То живота што му је усуд додијелио он удише пуним плућима у великом складу са биљкама, птицама, повјетарцем, росом, сунцем које га милује... Засмејала се трешња белином мирисна цвета и тај смијех у њему одзвања, он увјерљиво мирис процвјетале трешње (која је Једно црвено виме усред лета) преноси на читаоца. Прољеће долази као најљепша ватра у простор пјесниковог нерва, мјесец не излази него ниче, и то не било какав већ посребрен врелим дахом. У његовим пјесмама бијеле голубице љубе класје лета.

И жена је цвијет на грудима природе, вјечита жеља, смисао трагања за љепотом.

            Уткаше ли те у пространство вечни

            Ткачи што снују златну потку ноћи...

Тако у пјесми Девојка пјева Петронијевић о извору момачке чежње, док жену пореди с оним што је најљепше у природи и у нашем поимању свијета, додајући јој и нешто више од тога:

           

            Ти ниси песма, вода, птица ниси,

            Крв си и месо, знам, душа постоји...

Загледан пастиревим оком (и његовом мишљу) у дно неба (којег, узгред, нигдје нема), пјесник Паун Петронијевић је замишљен над смислом постојања и опстајања. Има ли га и какав је тај нови свет и треба ли му вјеровати? И у нестајању настаје нешто ново, јер – Кад умре бор, никну две јеле / И два гнезда више направи весели кос. Човјек је понекад луђи од себе, нико не зна гдје је посљедњи мост и гдје посљедња шума, а животно ткање почиње у праискону неког света без главе. Уосталом, шта би се догодило – пита се пјесник – да дан траје непрекидно? Да би се схватила суштина постојања и опстајања, каже он, и срећнима треба дати мало мрака. Не из хира, наравно, него – да би осетили снагу правог светла.

Да би се у тами која долази иза свјетла опет видјело свјетло, пјесник ненаметљиво, фином метафориком, сугерише да у страху од Јесени што долази погледамо истини у очи, јер ће само тако моћи да се препозна та Реч велика као брдо што отиснуто јури доле. Његова, Петронијевићева, пјесничка ријеч помаже читаоцу да спозна неминовност оног огромног зида што стоји пред њим, да схвати неизбјежност реза оштрог као муња што ће запарати свијест оног који већ види срце пробушено на врху тополе крај друма.

Поезија Пауна Петронијевића пуна је неспутаних лирских набоја из којих, попут оних цвјетова који се из прољетне траве пробијају у његове стихове, напросто врцају луцидне, ненаметљиве мисли, не гушећи осјећања, као што ни набујале емоције нигдје њима не засметају. Језик му је богат, убран из народне говорне баште, чист и свјеж као прољеће о коме тако често пјева, без готово иједне туђице. Тим и таквим језиком он није писао, већ је записивао пјесме које је срицао у дослуху с природом и васељенским ромором вјечности.

Само истински, самоникли пјесници могу да стварају такве пјесничке слике какве сусрећемо у Петронијевићевим пјесмама.

Пружам руке кроз простор и грлим ватру биља,

Згуснут у кап млека, на врху дојке лета,

једна је од слика које читаоца напросто приморавају да се наново лаћа његове пјесничке књиге. Од чулне ватре тела, то очи птица горе, пише он и ми док то читамо осјећамо неугасив пламен у властитом тијелу. У трену роди се век пијан као чежња далеких хтења, стих је који је сам собом пјесма којој, учини нам се на тренутак, ништа више не треба.

            Баш зато поезију Пауна Петронијевића, писану средином прошлог вијека, што не смијемо сметнути с ума приликом њеног вредновања, треба читати, ишчитавати заправо, и препоручивати другима, да се њоме оплемене.

            Труд и резултат труда приређивача Милијана Деспотовића, нарочито опширан и свеобухватан поговор, заслужују посебну пажњу, као и врло успјела слика Драгића Петровића Медоша на корицама ове ликовно и графички веома лијепо опремљене књиге.

___________________(Извор УНУС МУНДУС, 42/2012)