ПРЕТПЛАТА.ОБАВЕШТЕЊЕ

ПРЕТПЛАТА.ОБАВЕШТЕЊЕ
Што се тиче локација Сазвежђа З које више нису јавне, него приватне – ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ, СПЕКТАР, ТАЈНОВОДСТВО и УЖАС – и друге, понудили смо могућност претплате, наравно, онима које то занима: ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ - Сабрани радови Белатукадруза. - Приватно – најужи круг читаоца може (кад прихвати позивницу администратора) –прегледати, читати, Сабрана дела у целини. Сви други, могу, читати приватне блогове (до десет) кад уплате новчану потпору ( – 2000,00 дин) - уместо чланарине... Па ко може, нека изволи…. На слици: (Фамилија Лукић, крајем лета 2017). - Видети више: Дибидус

понедељак, 17. децембар 2012.

EHO / Eson Jaos





Samoće to čuje se odbrojavanje
minuti sati ko damari što tuku
o klatno večnosti
vremena dok muk se odbija
u sebi od mnogih jedna ja
u trenu tom prolazna
nesigurno i titravo
ko po reci laka odbačena stvar
počinjem da plutam
......
klicanjem od semena
plod da najavljujem
ko u snu bez glasa dovikujem
u zagrljaj da me uzmu
tamna njedra reke
pa ko u kolevci dete
da me njišu samo njišu
valovima ko rukama
uvis da me dižu
uvis još više
dok od nekad i sad
vrha i dna
njihanje razliku ne izbriše.

среда, 17. октобар 2012.

КЛИЦА У НЕРВУ ПЈЕСМЕ / Ранко Павловић



Слике са Радана, Бреговина, 14. октобар 2012. (Заветине)



(Паун Петронијевић: Истргнут клас, приредио Милијан Деспотовић, „Свитак“, Пожега; УКС – Подружница за Златиборски округ, Ужице, 2009)

Стихом Клицом ниче из нежног нерва у пјесми Моја песма свака Паун Петронијевић (1936 – 1962), пјесник свим својим бићем и сваким својим дамаром, који кроз своју поезију, једнако као и кроз сјећања, живи свој други живот, дао је можда свјесно или из подсвијести, што за поезију није битно, најбољи и најсигурнији кључ за улазак у свијетле лавиринте његовог поетског ткања, ако је било какав кључ за то потребан и ако је уопште тумачење потребно његовим пјесмама које, сабране на једном мјесту, укоричене у Сабрана дела, односно у збирку Истргнут клас, чине једну и јединствену химну љепоти, љубави и тако жуђеном животу.
Клица из наведеног стиха заправо је сам тај стих, али је истовремено и цијела пјесма, разастрта у четири стиха (јер више јој ријечи и простора није било ни потребно за саопштавање цјеловите, емоцијама набијене мисли о суштини пјевања), или – што је вјероватно ближе истини – та клица, зачета и изникла из пјесниковог срца (Стих се душом ствара, стих из исте пјесме), заправо је његов цјелокупан пјеснички опус, напросто изгрцан за нешто више од једне деценије (ако рачунамо од датума објављивања његове прве пјесме), јер му животни усуд није дао више времена, надокнађујући то подарујући му велики таленат и потребу да сваки тренутак своје несанице и сна, па и борбе са суровом болешћу, посвети стваралаштву и грађењу аутентичног, душом оплемењеног пјесничког свијета, у коме никоме, нарочито страственом читаоцу, не би требало да буде

четвртак, 20. септембар 2012.

ДОБИЦИ ГУБИТНИКА / М. Лукић



      Драгомир Матић: НЕУПОКОЈЕНИ И ОСТАЛИ, Апостроф,Београд, 1996.

    Коначно је угледала светлост дана књига прозе (збирка приповедака), широј јавности недовољно познатог, Драгомира Матића, некадашњег заменика главног уредника Браничева, песника и есејисте,писца полемичких расправа и истраживача културне и опште историје Срба, аутора до сада једне једине објављене збирке песама Лептирица (чекала на објављивање више од деценије), Србина рођеног у Источној Босни,писца који се почео бавити писањем поодавно - још као кадет војне школе у Задру. Многи ће ову његову најновију књигу читати као дело  закаснелог писца, али они који су ,стицајем околности,имали прилике и да га лично упознају, познато им је да представља човека изузетне животне судбине и несумњиивог књижевног дара.Многе је своје рукописе спаљивао; и овај би завршио на ломачи,да није било спасоносне околности (да није другим речима,један од ауторових пријатеља сакрио један од примерака овог рукописа). Као што је Гогољ пред крај живота спаљивао рукописе, тако је и Матић - повређен - озлојеђен (са жигом "забрањених људи") - прибегао нечему апсурдном, или на то био упућен? Јер његови су рукописи имали несрећу да чаме утамничени у фијокама наших познатих издавача, понекада  годинама, деценијама.
   У овој књизи -можда једној од најзанимљивијих у овогодишњој продукцији Апострофа (а свакако једној од бољих у целокупној прозној продукцији на српском језичком подручју) - сабране су прозе, написане у периоду 1960-1979. године.
  Проза Очи у песку ,започиње речима Албера Камија : " Људе не уверавају ваши разлози, ваша искреност, нити тежина ваших патњи, него ваша смрт : док сте у животу ваш је случај сумњив и ви имате право само на њихов скептицизам".
   Тим речима могло би се изразити оно што је у неку руку заједнички именитељ свих - у приличној мери уједначених проза - у књизи НЕУПОКОЈЕНИ И ОСТАЛИ.
    Матић слика своје јунаке у тренуцима њиховог краја, смрти , у граничним, апсурдним ситуацијама.И при томе је веома уверљив.
    "Први корак духа је да разликује оно што је истинито од онога што је лажно - записаће Ками у својој књизи  Мит о Сизифу, Сарајево, Веселин Маслеша - Свјетлост, Сарајево,1987, стр.27. Па ипак, од тренутка кад мисао размишља о самој себи , оно што се најприје открива - то је противурјечност".
     Матић је,иако за сада писац једне објављене књиге прозе, писац драме смисла, противуречности живота и апсурда.Штета је и греота што неки од наших издавача овога писца нису подржали,то јест објављивали - на време, ако никад пре,а оно од осамдесетих.
      Дух овог писца одавно је изашао из непокретног света својих надања, када се све одражава и уређује у јединству њихове носталгије.
      Прва проза у његовој књизи,на најповлаштенијем месту, посвећена је апсурду и самоубиству, и писана је и прожета апсурдном осећајношћу, коју можемо "наћи свугдје у нашем времену".
       (Књига је иначе  посвећена ауторовој првој супрузи -која је прерано окончала свој живот- за покој душе.)
   Треба одмах рећи : Драгомир Матић није од оних писаца који некритички, из помодних и неких других сумњивих побуда, преузима премисе из Камијевих есеја о апсурду, и уграђује их на овај или онај начин - видљив и мање видљив - у своје прозне творевине. Ова врста ограде је нужна, јер је реч о изразитој самосвојности и стваралачкој индивидуалности, песнику и ерудити, склоном плодним синтезама, који је из свог угла просуђивао о томе има ли или нема смисла живети. Пишући своје прозе, обједињене заједничким насловом  Неупокојени и остали, овај писац је одговарао на основна питања филозофије и егзистенције.Због чега се људи убијају?
    Због чега се,рецимо, Матићев јунак (на крају прозе Окрени лице своје хуријо) у тренутку наглог оздрављења убија? Је ли признао да га је живот превазишао, или да га не схвата? Он је, свакако, нешто признао, и то треба одгонетнути. Може се одгонетнути. Упркос томе што је један такав чин велика лична мистерија.
   "Такав чин припрема се у тишини срца исто као и неко велико дјело.Ни сам човјек за њега не зна. Једне вечери, он пуца или се утапа" (Ками, нав. дело, стр16).
    У прози Којему је пут сакривен, мисао Кјеркегора (којом Матић започиње прозу : "За људе, он је безуман и себе никоме не може учинити разумљивим"), донекле открива и природу самог писца, и његов компликовани, сложени свет опсесија. У тој прози, као и у оној којом почиње ова књига, посвећене су драгоцене странице ножевима наших касаба и њиховим сабласним дејствима у окриљима таме ноћне (нешто најаутентичније, што се може прочитати у послератној српској прози).
  Матић је тежак,опор писац, на известан начин и - уклети приповедач.У суштини, реч је о писцу који понире у ону скоро неизрециву и најдубљу реалност живота.Зла и нагона.При том,овај писац никада не упада (као неки од његових вршњака, В. Стевановић,рецимо) у замке натурализма.   Смрт је круна живота,а живот, наравно,није лак.
  Мало је јунака (или готово да их и нема у овој Матићевој књизи) који настављају да се понашају како им живот налаже из више разлога, од којих је главни навика.Смрт о којој пише Матић најчешће значи разрешење апсурда.Кад јунак Матићеве прве прозе у књизи, изненада излечен љубавним сећањима, изабере драговољну смрт, то читаоцу може изгледати неразумно и сулудо.Међутим, са гледишта једног Камија,крај ове прозе такав какав јесте,може се схватити: "Умријети добровољно значи да је човјек, чак нагонски, осјетио подругљиви значај те навике, одсуство сваког дубљег разлога да се живи, бесмислени карактер свакодневног напрезања и бескорисности патње" (Ками, нав. дело ,стр. 17).
   У прози Љуљашка од пене (која опет започиње мишљу М. Дифрена : "Тамо где убиство још није почињено, имао се утисак да опажамо једно самоубиство, или барем једно одустајање од борбе; човек се одриче тога да буде човек", стр.95),слика света , који Матић описује, не пружа дух сна потребног за живот.Свет је у суштини сабласан и окрутан.Прекривен је, као лица људска, маскама. Писац се, а и његови јунаци, у том свету осећају као странци.Зашто? Зато што је овај свет лишен илузија и јасноће. Мало је у нас писаца који су тако убедљиво проговорили о овој мучној и апсурдној теми раздвојености "између човека и његовог живота, између глумца и његовог декора, то је управо осјећај апсурдности.Будући да су сви здрави људи мислили о своме властитом самоубиству,моћи ћемо признати без даљих објашњења да постоји непосредна веза између овог осјећаја и тежње ка ништавилу" (Ками, исто, стр. 17-18).
   Већина проза у Матићевој књизи писана је - то је и графички уочљиво раздвајањем обичног и курзивног писма) као "плетеница".У оним деловима текста сложеним обичним писмом, свет који писац дочарава и његови јунаци, могу се објаснити,макар и лошим разлозима.Курзивом су сложени они делови проза   надахнути неухватљивим осећањем које пружа дух сна,који је потребан за живот.Али тај дух је попримио укус сени, химера и скоро немогућег.У привржености јунака њиховим животима,љубавима,судбинама и одлукама,у Матићевој књизи постоји нешто јаче од свега, јаче од Бога.
  Баци ли се поглед на све ове прозе, види се смртно измицање - не нада у неки други живот.Можда је ова књига могла понети и наслов Христовог вапаја : Боже , Боже мој, зашто си ме оставио?, да је Матић,као писац,склон профанисању светих ствари.
   Сигурно је да је овај писац у свом животу претурио преко главе и проживео ужас стварности, епохе, свакодневнице и непојамну људску опакост и окрутност.Данашњи човек се ни у властитом дому више не може сакрити  и наћи уточиште од људског безумља и зла.
   Исписујући, психолошки врло уверљиву причу о Косу (који се неколико пута појављује у Матићевој књизи,у различитим прозама),Матић показује како су и обичне ствари - соба Коса - кошмарне као снови. Овај писац упорно трага за  беочугом или кариком, оним једним,макар и ситним детаљем, без кога догађаји, ствари и предели,узроци и последице, у времену и простору,изгледају као хаотично набацана гомила појмова (стр.133). Матић је,дакле,писац који испитује апсурдност егзистенције, противуречност човека и живота, ону тамну страну  људске личности, недовољно познату и фантастичнију од фантастике.Љубав и смрт су тако близу једно другом.Матић,као писац зна да је црв у човековом срцу и тамо га тражи и налази.Страхови, сумње и тескоба коју описује, спадају у домен онога што је немогуће контролисати.Кризу је немогуће контролисати.
  "Са сваким кораком који га је приближавао кући, судија Кос је осећао како се у њему учвршћује решеност, да никада више, ни једном људском бићу, не пружи прилику,да,макар на тренутак, окупира његову пажњу, а он ће већ знати да спречи буђење, било каквих осећања,сем онога што проистиче из његових пословних и других обавеза, јер на крају сви ти двоношци, без изузетка, нису ништа друго, него примитивна, глађу и убилачким нагонима, опседнута руља, гомила пајаца и малих, подмуклих, неуротичних наказа, које су од свих сазнања, једино успешно савладали абецеду подлости и...." (проза Беочуг, написана 1979, стр. 130).
   Овај писац се не либи да описује она стања када његови јунаци стижу на последњу прекретницу, на којој се мисао колеба.Несумњиви владар духа, овај писац се наизглед лако креће тамо где се мисао колеба и поближе испитује оно чудно растиње које је ижђикало у тим удаљеним пределима. Најчешће, јунаци Матићевих проза су губитници,забрањени људи, они који су се "По Усуду (....) рађали у местима којих нема, живели животом невидљивим и непризнатим, дружили се са људима којих јавно нема, умирали безразложно, непримећени, тајећи и своју смрт и,као и све што није постојало, сахрањивани у гробове којих више нема" (стр.136).
    Ова књига заслужује много више пажње и много ласкавије речи.Ако је њен аутор велики губитник у животу, она је велики добитак за савремену српску прозу!




Приватна библиотека, у Мишљеновцу; снимак Иван Лукић

субота, 19. мај 2012.

PISMO PRIJATELJU / Zoran M. MANDIĆ


Zoks

Dragi druže,  

Evo jednog malog priloga za razmišljanje u polju gledanja i viđena nevidljivog sveta flore i faune. Fokusi na koje nas autor priloga upućuje predstavljaju fantastične metafore, koje prave pesnike ostavljaju bez daha dok se pišući muče sa histerijama izraza koje služe. Zato je poezija čudo u čijim ostavama Bog čuva zalihe smisla i tajne snove kroz koje pesnici često neodgovorno prljavim cipelama gaze lepotu lišća i nevinost grehova. Napisati pesmu pravi je podvig i ona je uvek više od pesnika i strpljenja ruke koja izvršava njegove, ponekad i šašave, naloge. Otuda i pravo jezika da se otima iz bezdanih mučionica klišea na kojima, već jako umorni, marširaju sveci glagola i prideva. A, oni su odavno u svađi sa imenicama i beznađima rečinika, koji sve više liče na kataloge kafanskih menia. Zato, što pre, treba odlepršati u godine ostavljene na trošnim pragovima budućnosti. Među zverima usuda koji se, u lovu na senke, ističu svojim zverstvima i zločinstvima. Poezija je porota koja odavno ne sarađuje sa zemaljskim tužilištvima, policijama i sudovima.  Nju je teško prevariti, bezobzira na njen ženski senzibilitet. Evo mene uskoro u Maloj Pešti, sa flešom punim virusa koji si mi poklonio. Poslušaj me u sledećem – ne zaviruj u njihove antologije, jer njima vladaju antologičari u prljavim čarapama. Oni isti, koji retko peru ruke. Obmanjivači buke prljavštine u čijim bankama pozajmljuju novac za svoje bestidne bahanalije.  

ЛЕКСИКОН ЕЗ

ЛЕКСИКОН ЕЗ
Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА