Александар Лукић (Шпанија, 2010) Фотографије песника се могу користити уз изричиту дозволу Веб издавача, тј. Заветина |
После свега, смем ли рећи тако нешто,
а да не урушим представу о свету,
и не олабавим спојнице које га држе
на окупу. Хоће ли ико веровати у такву причу?
Безнадежних случаја је одвећ доста.
Моја исповест не мења на ствари. А, већ се зна
да у исповестима појединаца највише смрди.
Како ми је? Је ли иког брига за то?
После свега почињеног у наше име.
Осећам се попут ледене јесење капи кише
што пада са цветова на земљу. Док капљем
непрестано у једну тачку. Погађам исту мету.
Немам одважности да се окренем за собом.
Ипак старење ме приморава да то учиним,
све чешће силазим у пакао зидан по мери
мојих година, да намирујем давнашње дугове –
увиђам, опалог лишћа има у сметовима около, чак.
Светли у светом распадању.