ПРЕТПЛАТА.ОБАВЕШТЕЊЕ

ПРЕТПЛАТА.ОБАВЕШТЕЊЕ
Што се тиче локација Сазвежђа З које више нису јавне, него приватне – ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ, СПЕКТАР, ТАЈНОВОДСТВО и УЖАС – и друге, понудили смо могућност претплате, наравно, онима које то занима: ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ - Сабрани радови Белатукадруза. - Приватно – најужи круг читаоца може (кад прихвати позивницу администратора) –прегледати, читати, Сабрана дела у целини. Сви други, могу, читати приватне блогове (до десет) кад уплате новчану потпору ( – 2000,00 дин) - уместо чланарине... Па ко може, нека изволи…. На слици: (Фамилија Лукић, крајем лета 2017). - Видети више: Дибидус

уторак, 27. септембар 2011.

ПИЈАВИЦЕ / Александар Лукић



Песник Александар Лукић у српској народној ношњи.
Слика са пута по Андалузији, Шпанија, лето 2010



У потоку надомак села уз обалу где муљ
непрестано кркља, пијавице обитавају.

Пљоснате и црне штрумфле пливају по води.

У малим вировима намножиле се те пажљиви
посматрач може помислити да се покидао
какав ланац, па карике јуре једна за другом
да се опет споје.

Једном сам као дечак босоног загазио у поток.
У средиште вира, и очас ми се неколико пијавица
закачише за листове ногу. Потом сам сео на обалу и осматрао
те гладнице, како сисају моју крв. Али, каква глад,
тих крвопија наступи тад. Пустио сам их да се напију крви
колико им је воља. Све док нису одебљале,
онако нахрањене личиле су на надуване гајде.
Онда су отпале саме са листова мојих ногу.
Нахрањене и немоћне да се макну са места.

Доцније сам долазио по њих и ловио их
стављајући у стаклену теглу у воду. Беху то
добри мамци за пецање дунавских сомова.
Пијавице обожавају грдосије из вирова,
брката чудовишта са очима ситнијим од зрнца мака.

Било је и таквих ловаца на пијавице
који су посао са њима преточила у добар бизнис.
Али нико од сељака није се упуштао
у ту неславну работу.Углавном то су чинили странци.

Мој деда по оцу – величао је пијавице,
њихову улогу у лечењу појединих болести
које су владале међу живљем у нашем крају.
Кад га притисне главобоља а он
оде на поток улови четири пијавице
и стави их на чело док се не запију.

Онда се враћао кући сусретајући успут
жене које му се чудише. Подврискивале
су безразложно од страха, гледајући
пијавице – те црне кике на старчевој ћели.

До куће би пијавице већ отпале уз пут.

Јадне беху те гладнице. Спаса им није било.
У селу по путу већ покупиће их ћурке и
прогутати у сласти.

Зашто се сећам сада њих? Црних
љигавих немоћних пијавица,
црњих од слова штампаних на насловним корицама
књига из чувених кола Српске књижевне задруге.

Нисам ли и сам у доба комунизма,
био само једна од пијавица са маргине
ако сам лечио, шта сам лечио, кога излечио?
Кад главе сународника нестајаху преко ноћи
незнано куда, да не сметају врху политичке пирамиде.

Ја сам пио речи, ја сам пио тугу и језу
епохе. Од тог пијанства не моду да се отрезним.

субота, 03. септембар 2011.

ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА / Бела Тукадруз

Управо је отпочело публиковање Веб издање  КАТАЛОГ ОСУЈЕЋЕНОГ ПЕСНИКА - Песме из романа Белатукадруза (алиас Мирослава Лукића). Лепо дизајнирано и свима доступно издање, рађено на основу првог пилот издања Заветина, из 2004. године, доноси песме из најпознатијих романа Белатукадруза - везанога стиха. За разлику од штампаног (у малом броју примерака), ово Веб издање се објављује на WORDPRESSU са пробраним сликама у боји на следећој адреси http://katalogop.wordpress.com/ . Прво издање се могло читати линеарно, а ово Веб издање се може читати тамо где посетилац пожели кликом миша! Ту су сад окупљене, сабране песме из романа Ујкин  дом, У друштву пустињских лисица, Влашка гозба и Северци, и књиге проза Вашари Хипербореје. Ово Веб издање је права књижевна посластзица не само за све слависте по свету, обзиром да има планетарни домет, него и за све страствене читаоце и љубитеље поезије, каквих је увек било доста по свету...
Мишљеновац: Пујкина капија, лето 2011


КАПИЈА ПРЕКОПУТА
(Капија Заборава)
(...)
Тај мирис је отварао ново поље.
Дувари нису били бели, већ као гриз.
Мишљеновац-Српце-Звижд-Хомоље
капија прекопута-тараба поцрнелих низ -
трбушаст дуд-клупа крај тарабе-трава.
И ништа више?Титрај листова, сени.
Како отворити капију заборава?
Јасноћу јаснију од зрачних снова?
Оно чега одавно нема?Пустоловни
свет вртова иза брава гвоздених?
Помаже ли зумбул, мирис зумбула,
шебој, калауз сећања, расковник?
Троделна, као олтар, капија прекопута
(под пазухом старог трбушастог дуда),
имала је црну гвоздену браву.
Кроз њу је водио пут ко зна куда!
У подрум?У понор вилајета тамног?
У добро чувану задружну тврђаву?
У искуства неизрецива?У преображење?
У ружичњак, у шимшир, енглеску траву?
Кључ тог добро утврђеног царства,
као да је бачен у најдубљи вир
(у сујеверје).На дно језера пећинског
(у неописив мир дугих поподнева).
Вирити кроз капију или капиџик -
сачувај Боже!Из тог гнезда вилинског
(породичног Стокића -Барбуцана),
измилео би (кад га пусте) дечак
бојажљив - јединац плачан,
размажен, подозрив, не глуп -
златан и истовремено мрачан,
пегав и ситан, ко рупија.
Птицолик као чавка, као његова
крештава прабаба, тамна ко капија.
Доживех, присећам се, прво посвећење
прошавши кроз капију у рај авлије
скривене од погледа.Сенке дрвећа, јато
ћурана , чак и паун!Беше то други свет :
доксат, плави гроздови глицинија,
лукови балкона, низ саксија...
Собе су жуте, пожутеле као тапија,
потопила их је необична тишина -
бројне собе.И непознат, јак мирис
одраслих, апотеке, вазелина.
Увлачио се у душу дувар и мир
и грех, уједајући као мравља киселина.
Упијао сам, од икона до слика, све ,
као што упијач мастило упија...


                       Белатукадруз

понедељак, 15. август 2011.

Ој, Србијо, међу шљивама....Вапај

Шљива читловка, пожегача. Нема ко да је отресе, покупи. Ој, Србијо, међу шљивама....

понедељак, 14. март 2011.

ГДЕ ЂАВО СПАВА? / Јасмина Шикић


Песник Јасмина Шикић са маском

Ја сам прошла Чемерно, Требиње,
у Сутјесци ладила се глава,
опет онда Фочу, Невесиње,
нисам била ту где ђаво спава.

И кордунска обишла сам брда,
и кроз шуме лутала, бадава,
и јелена гледала сам крда,
ал не нађох, где тај ђаво спава.

Црногорски видела сам престо,
под Цетињем залени се трaва,
каменито све је оно ресто,
ал не видех да ту ђаво спава.

Упутих се до Чачка, па Гуче,
тамо мора бити нека страва,
одмахнуше људи-немогуће,
ајте свашта, да ту ђаво спава!

Ја на Рајац, Врујчани ми машу,
па из бање, с срцем ко у лава;
на погрешну наишла си пашу,
ниси стигла ту где ђаво спава!

Ма ко ми се против врага буса,
наћи ћу га, да га види јава,
из Крушeвца, на конак до Бруса;
намерниче, ђаво ту не спава!
 
Ја у Пећ ћу, кроз Поље косовско,
(возом неким, машина килава),
дивна земља, ко лето михољско,
схватих одмах, ту ђаво не спава.

Е, Ђавоља варош, сад знам где је,
на све друге путе обустава,
куршумлијски народ ми се смеје,
јест ђавоље, али ту не спава!
           
                        ---


И уморна,  после толког пута,
спознах да сам трагала безглава,
и шта тражим ван божијег скута,
што бих знала где сам ђаво спава?

Али, стазе којима сам прошла,
напунише срце ми милином,
за ђаволом, ја сам неким пошла,
вратила се са једном истином;

да у месту срећа се не тражи,
да је човек, колко се упути,
све истине, заблуде иллажи,
откриће му преваљени пути.


           Јасмина Шикић*


_______
    * Пре неколико година на Великом  међународном књижевном конкурсу ЗАВЕТИНА, одабран је рукопис песама, између многих других, Јасмине ШИКИЋ, и објављен као дигитално издање, под насловом БИТИ, на Веб сајту  ЗАВЕТИНЕ Ново сазвежђе, где се и данас може преузети бесплатно....Заветине су откриле једног даровитог, спонтаног, разумљивог и надамо се перспективног песника, што потврђује и ова песма...

уторак, 08. март 2011.

Песме - предложене за препев - Александар Лукић, УСИЈАЊЕ


Песник А. Лукић са гитаром и музичарима свога јата
Шпанија 2010.


Та, жарио сам сву ноћ ватру, без сна – опет
чарајући угарке. Жарачем чим додирнем
цепанице и сенке срљају да нестану на зиду –
о, ти трубо сукна, што се развијаш преда мном,
донета из древне ваљавице где те вода
учини таквом? Да мораш имати век трајања па
да мреш? Мислио сам сву ноћ, бацајући поглед
на живот досадашњи, па добро као да рекох себи у браду,
не од стида, гледајући у пламен ватре:
био си и остао сам. Бели јоргован у цвету,
на врху клисуре изнад Пека у мају. Чувај ватру.

Јесам ли такао током ноћи родослов?
Од шупљих главњи врви шума, кријући
кукувија безброј. Усијала се табла шпорета,
кунем се, да је соба хајдучких дуката попримила сјај.
Ај, на свежу коњетину, избијала је пара ватре са
рингле. Мој ХХ век.

Нек ми не верујеш, ти старо сумњало.
Говорих тако о себи у приликама
сличним овој ноћи. Нисам узвишен ја већ мој дух
натеран од малена да сведочи о свету у сликама
скупљеним у албум засвагда. То, што заступам
пред Богом, колико знам, прекор је мој стари,
и треба да нервира ситна пувала.

У књижевности нисам случајно.
Не мазим социјалистичке метле.
Пишем биће о сасвим обичној ноћи.
Држим чврсто жарач дат ми од старина,
из Елеузине као да је? Пепео се чини ласним ђубривом.
Али, ти ишти пламен. Брат ми га учини красним
поклоном, будући да је талентованији имао дар.

У Хомољу, кован је овај жарач неке ноћи,
сличној овој у којој бдим, прикани. Маштарије
ће поћи напред камо слећу ка неком блудном сину.
Трубе ће клизнути низ зидину, али, остаће свест о томе
како су живели, најбољи међу најгорима.

О, моје будно око, докле си стигло? Прикључити
се штошта може још животу. Рингли. О, љубави,
черечењу плена, јух!

КУЛА, Песме - предложене за препев - Александар Лукић



Песник Александар Лукић у Кадизу, 2010
Хомоље, црн јеленак са роговима на готовс -
јоргован, златна река са затегнутим жицама гитаре
од спруда до спруда – толика је моја чежња.

Девојка са уплетеним увојцима косе
кикоће се украј пута, мами ме да свратим до ње.

Цветао је јоргован у тај дан.
Стручак цвета китио је њена недра,
миришљав, немиришљав тајна, вај,
душа моја памти како ми је било.

Проћи и уздахнути у самоћи, о мило
време, мандолино мојих година зашто звечиш –
походи ме у свако доба;
као што златни таласи реке протичу под мостом
не уморих се од гледања тог.

Хомоље мирисна ливада, овца калуша
блеји одбегла од пастировог стада,
сто година носталгије, ево,
то сам ја гиздава девојко од некад украј пута
исти онај - песник што себе назива тим именом,
за онај трен никад није касно, јављам се сада!

Ма где била, ето!

Упутније је исповедати се у песми,
но за тако важно питање позивати свештеника у кућу –
живео сам могу то рећи са поносом,
живот је мој наликовао склупчаном змијчету,
белоушки у зеленом врбовом прућу.

Моје су мисли плеле  деценијама о теби,
драга невесто, пређу; час сан – час јаву.
Хомољску тугованку, нек момцима
препукне срце од зависти.

Јоргован бехари на образима клисуре,
цвета будећи љубав – пресвету песму.
Незнанко, знаш ли да љубав буде и прође?
Али, моје срце ватра држи,
патња ватре и кад ћутим.

Кад окончам ову песму,
и руина постанем о, да, сав. Не сумњај.
Струк плавог јоргована, цветаће после нас.
Наш живот тако лењо пролази и гасне
у љубави. Каткад погледај у златни
рибњак оног што смо били.

Тамо се још увек уздиже Кула.

Песме - предложене за препев - Александар Лукић, СВЕТЛОСТ СЛЕЂЕНЕ СУЗЕ


Песник Александар Лукић са новим пријатељима
Шпанија, лето 2010

У цик зоре ко сме бити поспан?

Пропустити тренутак док светлост
брише таму са земље,
одагнавајући ништавило
лудост је, тек да знаш,
не мисли да те се тако важан догађај
не тиче.

Патња има смисла,
од зоре, од саме зоре
њена леукемија пупољака ври.

Човек не може бити
стваралачка личност без страха,
казао бих химне, која се и без лудила
може дотаћи.

То стање душе, зови га тако,
којим потврђујемо људскост, подсећа
на спаљивање лешева, рецимо без стида,
дан и ноћ - ноћ и дан, изгубљени свете
јеси ли заиста био бео и леп?

Мртвачка глава старих пријатеља,
сунца руменог, дави се у мени.

О, сунце, помишљаш ли
како ће несебична тама вечерас
испљунути у једном даху из уста,
нас - коштицу непознатог воћа.

Светлост слеђене сузе.

МУЉАЊЕ ГРОЖЂА, Песме - предложене за препев - Александар Лукић



Девојке белих стопала муљају у каци
слатке гроздове грожђа. Сукње задигле рукама
држећи их у ваздуху. Ускоро ће покуљати
кроз славину слатка шира. Једну од девојака
љубио сам у ноћи, крадом, а кад ме она грицну
Песник Александар Лукић са Пожаревљанима, Шпанија 2010
зубићима за врат, пожелех да се прихватим чаше.

Но, дуну ветар, протресоше се гране изнад нас;
она се уплаши оца свог па ужурбано пође кући,
по мраку.

Сад ме је познала и осмехује ми се из каце;
нуткајући ме да пробам опет младо вино. Иако
јој бејах близу, на корак, ја проговорих као
да зборим из оне љубавне ноћи кад ме напусти:
са пристојне даљине рекох храпавим гласом:
Немам чашу.

Али девојка се не збуни. Приђи, каза.
Имам је за обадвоје. Пиј из мојих уста.
Најбољи напитак од свих за човека је ту.

Очи моје, ено облачка. Ено још једног за њим
за тебе драга на небу.

Ах, ти ветре! Враголану без отаџбине,
потајно ти завидим. Проветравао си
градове и земље, љубећи красне деве успут,
а да те нису опазиле. Будилниче, што ме погура
у леђа на ћуприји реке; кад падох и засекох у
брзини образ, видевши млак поточић крви
вина у болу образа.

Ах, ти драга дево, што не допусти да
причам о животу, са цветом босиока
уденутим за уво на гранчици миришљавој.

Хтедох да кажем: човек уме да пати
стварније од Бога.

Наша љубав је шљунак обучен у маховину.

Песме - предложене за препев - Александар Лукић, ПЛАФОН ПОРОДИЧНЕ БИБЛИОТЕКЕ У МИШЉЕНОВЦУ


Песник Александар Лукић са новим пријатељима из Шпаније


Помињем стихове писане руком, у круг око сијалице
песника различитих епоха по плафону: сушичав студент
писаше их у младости. Наизуст уместо бајалице;
Рилке, позни Гете. Елиот. Паунд. Онда Пастернак.

Скуп читав. О, јадан, ја. О, црна варалице,
крикну отац кад спази чиме се бави његов старији син:
Остави врагове у мраку; ако већ плаћам школарину,
врати се правима, међ законима су два плус два одувек
јасна математика, терпентин за парнице. Па, наброја богате
адвокате и шта ту сорту занима да би решили спор.

Лекцију саопштену старијем брату упамтих;
строга беше та реч, а мисли, како се гложе
припадаше литератури. Иако ми прилике баш
не држаше страну. Бејах уз брата. И ту драги, Боже
примих грех на своју душу. Одлука је пала.

Стихови преживеше красећи плафон.

Вала важнији догађај то би од Ускрса.
Ја бејах затим упућен да изучавам занат
о двотактним машинама и судба се братовљева понови,
јер, побегох главом без обзира отуд не могавши у дробу
метала и каблова наћи срце. Круг стихова са плафона,
офира куд сам се упутио. Брат је бацио каменчић у море,
и концентрични кругови се ширише у бескрај.

ЗВИЖД – КЛУБЕ


Дрим, виђен Гоциним објективом


Објави: како нам за сребрну годишњицу брака
са једном змијом уз саму кућу пристигоше стотине истог рода,
свијајућ се у клубе - како жива крпењача палаца језиком
у парењу? Драга, шапнух са прага, дођи па види испод свода
куће где се венчасмо чудну свадбу, па упореди.
У страху једва да си рекла све саме шарке.
Отровнице, додах ја, донеси гуњ да прекријем у заносу
камењарке.

Одвајкада се приповеда да људима испод гуња
кад се змије размиле у природу, остаје на дар драги камен;
тако веле, да је нека девојка видећ их у жбуњу поступила.
Неки сељак, пак, коњима са репа одсецаше прамен
да би покрио исте такве. Шарене, од главе до репа,
у цик цак ромбове, риђовке.

Узми мој или твој капут и додај
ја ћу га пребацити преко њих,
судбина се мора истерати. Отров њихов,
моја реч, овај пут, мимоићи ће нас.
На буњишту се не сахрањује љубав
ничија. Већ пробушен лонац у коме се готивио,
ред купуса, па ред сланине, а озго поклопац.

Објави: Драги камен не добија свака шуша на годишњицу,
и наша љубав, гајена досад, подсећа на бистру кишницу,
у корнету зеленог листа. Потражи у фиоци стола лисницу,
где пише да се обећасмо једно другом одавно, па увиј
оно што смо били са тим каменом у смотуљак.

Са шаркама ће убудуће друговати
осионије главе но наше – непознати људи,
ја знам, слаба је вајда због њих туговати.
Једни се рађају да би други умрли, буди
сигурна у то. Ова белешка нема намеру да суди
губитницима што се у маховима затекоше у лепоти.

Објави: Пре но постанемо груби –
на сав глас да те чују- труби, труби
крећући се ка вечности, ми не кажемо збогом,
већ видимо се, јер, душе рођене за сусретања јесу
камен чувен по лепоти ми носимо са собом.

Песме - предложене за препев - Александар Лукић, СВИЛЕНЕ БУБЕ


Гоцин рам, Македонија, 2010.



Ларве гусеница увијене у фишек бајатих новина,
учитељ подели ђацима постројеним у учионици.
Из огромне посуде кутлачом за чорбу
сипаше их у фишек као меру.

Ти одвратни сиви црвићи,
шуште у левку хартије.

Кратак курс о узгајању ларви одржао је директор
школе – а потом нас пустише кућама.

У магази – где држасмо со, прекрупу и овас,
обешене џакове, кантар, круњач –
положих ларве гусеница на под,
торбу дудовог лишћа просух близу њих,
а оне утонуше као у какав леш.

Данима потом лутах потесом села
берући зелено дудово лишће.
Ваљало је нахранити гладнице.

Онда је дошао дан, да у тај својеврсни логор
унесем грање и метле, јер, кад се гусенице преједу
оне онда пријањају уз гране лучећи свилу око себе.
За седмицу, бубе окончају задатак.

Ја сам оставио шаку чахура, знатижељан
да видим шта ће се десити.
Чахуре су пробушили бели лептири одлетевши кроз прозор.

Ваљда и људско тело на исти начин напушта душа.

УЗБУНА Песме - предложене за препев - Александар Лукић



Рашки пањ, фотографија Г. Стевановић
Надлећу нас авиони Ф16
или америчке ракете Томахавк
симболично крштене у народу
„крмаче“ - америчке свиње сипају бомбе
по нашим главама насумице.

Јуче је погинула девојчица –
шест година имајући од живота.
Од детета једва пронађоше шаку
леве руке да сахране.

Али, ми никуда не бежимо;
узвикујем пилотима Ф16
за управљачима металних чудовишта
ми смо свој на своме.

Питам их: шта се добија ако у једном
налету убију хиљаду душа?

Тотални рат, леди крв у жилама.
Гину чобани, јагањци – старице подбочене о штап;
голобради младићи се придружују рајској дружини.

За нама остају разбацане играчке
од људског меса и костију,
брда сланине домаћих животиња.

Јесте ли видели покољ наш,
срушене зграде, цркве,
гипсане анђелчиће преполовљене
детонацијом „Крмаче“.

Како је безобзиран човек?

ОСТAТИ ВЕРАН, Песме - предложене за препев - Александар Лукић


Фотографија Гордане Стевановић: "Музеј на коските",
Македонија


                                            Марини Цветајевој

У праскозорје зађох у ружичњак, а тамо
поче се дружити са мном поветарац тих,
маше ми пред носом, а потом, приви ми
се уз лице, стидљив и нерасцветао гасећи ноћ.

Бели пупољче, наједноставнија чежњо јутра.

И ја сам одбачено длето био
што је резбарило дуборез –
удахњујући посебан ритам уметности.

Очи вртлара, не могу да те виде,
као што то чиним овог јутра ја.
Посао вртлара подређен је дневници –
окопавању ружичњака од раног јутра
скидању биљних ваши са младих пупољака.

Свиће, свиће, да би лепота букнула из таме.

Да би букнула између нас.

Ноћима призивах глас пупољка,
час кад ће ме позвати себи –
дошао сам ти пупољче – кажем –
шта нам ваља чинити сад?

Клањати се нисмо умели ни пред ким.
А такве бацаше у живи креч, одреда.

Ах, Марина, нек те не плаши
баштенско црно камење.

Алатке бачене уз ограду.

БРОШ, Песме - предложене за препев - Александар Лукић



Песник Александар Лукић са младим пријатељима, Шпанија, 2010.

Брош борове смоле са стабла виси
о танком концу а у њему инсект удављен.
Између стена и облака на ивици литице,
лелуја ваздухом преслица уметности
саме по себи, а ја понесен шетњом
стигох пред њу.

Ни славуј, ни кобац, а докле се успех?

Душо моја, рекох ли, мајушни инсекту,
сакривен у крви и месу, ко ће стићи до тебе?

Можда ветар млак, или девојка уплакана
у часу кад разбије крчаг на извору,
расцветан цвет млеча, будућа Герника ливаде –
прозорчић за којим жудиш, пупољак пролећа?

Берачице малина одвешће нас на гозбу
где тужне певају наге певачице,
о нашем животу насред хана,
на педаљ испред носа увијајући се у струку
безобразно. Кожа њихових тела недај да нас
опчини то је само масна земља на ђоновима
ципела старих удовица.

Ускоро ће ноћ и запеваће сенке за брдима,
огласиће се птице и инсекти, певај и ти о себи.
Тесна колиба грли своју тужбалицу.
Откриј ту музику смртних бића изван Бога,
малени инсект жедан и заточен у смоли
слика је и прилика стварности око тебе.


Песме - предложене за препев - Александар Лукић, ФАЈРОНТ БЕЛОГ РУБЉА


Песник Александар Лукић са лепотицама из Србије
Шпанија лето 2010


Биће да је то било на обалиДунава,
румунског сеоцета, гоблену природе.
Опрано рубље за свадбеном ноћи
лелуја окачено по жицама дворишта.

У мојим мислима,
испречене наге купачице, вапе
за друштвом на развалинама
прикљештене рубом
потопљеног насеља.

Душе непостојаних предака
падају по нашим телима,
гар догореле ватре једва да је то био.

На тој обали се затекох,
у овом опскурном часу
пријатељу.
Ти мора да постојиш негде.

Због тебе ветар њише бело рубље
обзнањујући пљеском фајронт.

ДВОГЛЕД., Песме - предложене за препев - Александар Лукић


Песник Александар Лукић испред једног
шпанског хотела, лето 2010.
Од познавања досадашњих утопија
на каквом је добитку човечанство?

Смрдибуба затечена у сисању
трешњевог сока,

Европска трулеж савлада
кошницу на коју навали.
А онда се опет разгори ватра
пчела у сандуку.

Војници двогледом савладавају даљину
мале ствари увеличавају -
та игра још увек неком нешто значи.

Ласице се испеле на задње ноге
у забити пред грмом – коцентрација
животиња према негостољубивом
окружењу, шта говори?

Обдуцент је завршио посао
натакао ушанку на главу
остављајући за собом неред људских
костију, у срцу природе.

Обешено мртво огледало
емитује енергију,
чим се испречиш пред њим.

Двоглед нуди
завршну реч опиљака.

НЕСТАЛНЕ УОБРАЗИЉЕ - РУСАЉЕ - Александар Лукић


Песник са играчицама из Шпаније, лето 2010.

Где су се сакриле те жене
које ми се подаваху у сновима,
куд су утекле сад, оне, драге диве
које сам несебично љубио гушећи се
од пољубаца у сновима на тренутке,
зар нестадоше моје несталне уобразиље
негдањих ноћи тек тако?

Остадоше ми само крвава плућна крила
извађена из њихових груди -
висе у мојим шакама крта и нестална
осипају се кроз прсте из дана у дан.

Моје гиздаве Русаље са уснама напућеним,
и белим доколеницама на листовима ногу
теснијим од рукавица, остало ми је да маштам
о вама, но, и то је нешто.

Пре но вас убије светлост. Густа обредна
светлост јутра у вишњику. Не дозвољавајући
да ми се покажете после сна.

Где сте сад  лепе нестале,
одевене у хаљине зелене леске,
моје тело није намењено
за ваше гробове.

Можда Русаље колају светом,
преварим се и помислим понекад,
да би ме варале са патуљцима,
са наличјем оног што сам некад био,
мистрија или мистерија
у пећини при запаљеним свећама.

Русаље су ми долазиле у снове
са бушенима – свиралама направљеним
од сирове коре липе. У време кад је цветала зова,
жалостиле су нечије судбине.
Да би затим одбациле свирале
и као уплашене свраке навалиле на мене.
Можда су се то само оне
објавиле из своје смрти
жељне за драганом,
за бујањем пролећа жељне,
од свих годишњих доба
најрадоснијим празником у Хомољу.

Ја знам да су свратиле у пуст крај
мојих снова, љубави жељне,
спремне за просидбу. Куд нестадоше, оне?

ЛЕКСИКОН ЕЗ

ЛЕКСИКОН ЕЗ
Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА